Sjaj

Sedela je i zurila u svoje lice u ogledalu. Isprazne misli lelujale su svuda oko nje, a nekako nije imala ni jednu čvrstu za koju bi se uhvatila. U jednom momentu razmišljala je o sebi, pa o njemu, pa o prošlosti, pa o budućnosti, pa se tek negde mogla provući koja misao o predstojećoj večeri, dočeku nove godine, novog početka, svega novog. Mahinalno je nanosila puder i rumenilo na lice i docrtavala obrve. Kako su samo različite i nikada nisu onako kako treba, uvek im fali neko docrtavanje, a to je mrzela najviše na svetu. U roju tih misli smislila je da malo osenči oči i usne oboji jarkim, crvenim karminom, poput krvi. To nikako ne bi mogao biti promašaj. Nije imala pojma šta će obući, verovatno nešto što prvo dohvati, nije baš imala ni vremena ni volje da dugo razmišlja o tome.

Nekako je čudno kada je svuda u stanu tiho. Koliko god joj je prijala ta tišina i smiraj pred buru, jedva je čekala da izađe iz stana i utopi se u masu srećnih ljudi. Postala je ono što je najviše mrzela. Crpla je energiju srećnih ljudi, ne puno, malo samo, bar dok joj ne stigne zapisana sreća.

Brzo je završila sa spremanjem i pridružila se ljudima koje je volela. Iako su ovaj doček rešili provesti u kućnoj varijanti, atmosfera je bila jako prijatna. Šalili su se, pili, igrali, pevali, nekako je svuda vladala pozitivna energija. I ona se smejala. Nije to bio lažni osmeh, bio je pravi, onaj iz duše. Volela je da provodi vreme sa svojim prijateljima, pa joj je isto tako i u ovoj čarobnoj noći bilo drago što su svi tu sa njom.

Ipak, nije mogla da ne pomisli na njega. Koliko god se trudila, uvek joj je bio u mislima, uvek ga je osećala. Neprestano se pitala zbog čega sve to tako dugo traje ako ne zbog srećnog kraja. Konstantno je preispitivala sebe, radila na sebi, menjala se, ne bi li dobila ono što najviše želi.

"Hej, ljudi, još malo, hajde da odbrojavamo!", viknuo je jedan njen prijatelj.

Pridružila se odbrojavanju znajući da je godinu dana preživela i da još teže godine tek slede.

"Deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri, dva, jedan!!!..."

Ponovo je sedela pred ogledalom. Kosa joj je bila znatno duža, i dalje obojena u njenu omiljenu boju. Zurila je u svoje lice i videla onaj sjaj u očima koji je imala samo još jedna osoba pored nje.

"Dušo, mogla bi da požuriš malo, nestrpljiv sam, jedva čekam da im vidim lica kada nas budu videli zajedno!", čula je muški glas.

"Stižem!", rekla je.

Ustala je sa stolice, otišla do predsoblja, obula cipele i zagrlila tako čvrsto svog muškarca.

"Idemo, biće jako zabavno!", rekla je i poljubila ga.

Tog momenta joj se u glavi motala samo slika nje same, kako se pre sedam godina bez imalo entuzijazma spremala i otišla sama na zabavu sve vreme razmišljajući o njemu. Sada su joj se oči sjajile jer je pored sebe imala baš njega, a iznenađenje je tek sledilo. 

Kada su bili na pola puta otprilike, zastala je u nadi da će i on zastati i pogledati je u oči. To je i uradio. Taj sjaj u očima je volela najviše na svetu.

J.

Najava

Moram da priznam da mi pisanje prilično nedostaje. U toku ovih mesec dana od poslednjeg pisanja sam nekoliko puta pomislila da bi super bilo da napišem i ostavim ovde neki post, ali me je nedostatak internet konekcije omeo u tome. U suštini, konačno sam se domogla interneta i konačno uživam u kuckanju po blogu. 

Ljudi su puni predrasuda i slabo čitaju moje postove, tj. čak ni ne priznaju da ih čitaju, već pročitaju i ne odreaguju iz čiste ljubomore, verujem. Ali dobijam komentare svakako, pa zarad tih komentara vredi pisati po koji redak mojih skromnih razmišljanja.

Mesec dana prepunih obaveza, učenje, nerviranje, učenje, nerviranje, eto, tako prolazi život prosečnog studenta u Srbiji. Prosto te toliko izmuči i umori savršeno konstituisan obrazovni sistem da kad konačno uđeš u stan jedino imaš želju da povraćaš, legneš u krevet i nikada više ne ustaneš. Ili bar dok te alarm ne iscima onako pošteno, nakon konstantnog pritiskanja "snooze!" tastera. Onda ustaneš i ponovo kreće mrcvarenje. 

Primetićete da često u pisanju koristim sociolektizme, a i dijalektizme, ali to je sve zarad dočaravanja situacije i ako nije književno, ne znači da je nepravilno. Jezik treba izučavati i razumeti, zato su zluradi komentari sa konotacijom: "Pogle! Ova studira srpski, a padeži ne zna!" nakon upotrebljenog kolokvijalnog govora meni lično presmešni!

No, ne bih se više bavila tim stvarima, ovaj postić neka jednostavno bude najava jedne pričice u skorije vreme, pošto sam prilično inspirisana, verujem da ću je ukoliko sutra objaviti. 

Ljubim vas!

J.

He needs me

He needs me.

He doesn't know it, but he needs me.

And so no matter where he goes,

though he doesn't care,

he knows that I'm here.

He needs me.

I ought to leave him, but he needs me.

I know that I ain't very bright

just to tag along,

oh, but right or wrong

I'm his and I'm here.

And I'm gonna be his friend or his lover,

'cause my one ambition is

to wake him and make him discover

that he needs me.

I've got to follow where he leads me

or else he'll never know that I need him

just as he needs me.

Nina Simone

Sitnice

Baš dugo nisam pisala niti se oglašavala ovde i moram priznati da osećam potrebu da pišem, jer svakako ovo neko čita i osećam grižu savest što odugovlačim ovoliko, a odjednom toliko inspiracije. Ukratko bih da objasnim o čemu se radi. Preselila sam se u Niš i još uvek nisam obezbedila sebi internet, a iskreno da vam kažem, ni ne planiram skoro. Divan je život bez interneta i konstantnog obilaženja društvenih mreža, nekako sam bliže ljudima i sviđa mi se život bez interneta.

O tome ću ujedno i pisati, o iznenađenjima, o budućnosti i o sve čudnijim okolnostima.

Mogu vam ljudi govoriti da ste zreli, ali najdivnije na svetu je kada sami shvatite svoju zrelost i to baš do one mere do koje i treba. Često je ljudima predstavljala problem moja "nezrelost" i nikada nisam dobijala "komplimente" da sam "zrela devojka". Verujte, svesna svoje zrelosti i svoje ličnosti, jedino što želim da sačuvam u sebi je ovaj duh deteta. Prosto ne umem da shvatim klince od 14, 15 godina koji toliko žude da budu starmali, jer ako se dobro sećam, a sećam se, ja sam i tada uživala što sam dete i što sam nezrela. Ima vremena i za zrelost i za ozbiljnost, pa čitav život je pred nama.

Ja ću se uvek truditi da sačuvam ovo dete u sebi, zauvek će mi sitnice činiti život i graditi mi put do onih krupnijih, bitnijih etapa u životu. Jer iskreno verujem u sudbinu i to baš onu koju zamišljam i kojoj se prepuštam.

Često me ovih dana prijatelji porede sa detetom kome daš autić ili lutkicu i njemu se onako ucakle oči i  satima se igra, ne obraćajući pažnju na svet oko sebe. Pa, ja sam takva otprilike. I to je ono što ću zauvek čuvati u sebi, sposobnost svoje individue da se raduje malim stvarima.

Težite malim stvarima, iz sitnica se rađaju one krupnije i bitnije, od sitnica su satkane, a osmeh na licu se ne može porediti ni sa čim.

Oduvek sam želela da unapred saznam budućnost. Oduvek sam želela da mogu sa sigurnošću da se oslonim na nešto i da se opustim u uživam u momentu. Od silnih života u budućnosti, neretko se dešava da propustim sadašnjost. Kada se on pojavi, vreme staje, vreme ne postoji. Kada ga nema, vreme teče najsporije na svetu. Magija ne postoji samo za one što ne veruju u nju. Moja magija su njegov osmeh i pogled. Sve na svetu bih dala da taj osmeh sačuvam za čitav život kraj sebe.

Opčinjena budućnošću, raznim sitnicama, njegovim pogledima i osmesima, želim samo da uživam u trenutku i prvi put ne obratim pažnju na budućnost i da proživim sadašnjost maksimalno. To je najmanje što u ovom momentu mogu da priuštim sebi, a vreme za krupne stvari tek dolazi.

Do sledećeg pianja, 

J.

Sindrom bivše devojke

Lupanje vratima me budi iz dubokog sna. I taman u momentu kada mi dođe da viknem: "Ne lupaj vratima, stoko!", shvatim da majka ulazi u sobu i kao po običaju pita me da li sam normalna što sam prespavala čitav dan. Govorim joj da sam normalna i kažem joj da napusti sobu. Nemam volje da se obučem, već sedim čitavog dana u krevetu, pokrivena. Nemam volje da ustajem, jedino sam kafu sebi skuvala, da mi odmor bude potpun. Dan pred ispit ja sam rešila da ne pipnem knjigu i da preležim čitav dan, jer sam se umorila.

Psihički sam izmorena, izmučena, došlo je do potpunog moždanog kolapsa. Sve što mi je u tom momentu bio potrebno jesu kafa, muzika i ono što nikada neću imati, on. Zbog nepotpunih rekvizita, odmor se pretvorio u još veće moždano iscrpljenje i bacanje u razmišljanja gde se iste misli sudaraju po glavi i ne dolaze ni do kakvog rešenja.

Poput živog peska, takav mi je period trenutno. Koliko god se trudim da se iskobljam, da se izvučem i stanem na noge, toliko me sve više nešto vuče dole, sve više tonem.

Umorna sam, mrzi me da podsećam ljude da postojim, kada se sete da postojim jedino onda kada im je nešto potrebno. 

Umorna sam od zlih pogleda i slađenja pojedinaca kad god nešto ne uspem. Žao mi je što jedva čekate priliku da se sladite, pošto neuspeha jedva i da ima.

Od silnog razmišljanja povezanog sa mojim verovanjem u univerzum i magiju, došla sam do jedinstvenog zaključka da u sebi nosim prokletstvo. Zapravo, ne radi se o generalnom prokletstvu, pošto me ljudi inače vole, duhovita sam, pametna, to im odgovara, imam uspeha i što se karijere tiče, ono što mene muči jeste neka vrsta ljubavnog prokletstva, ako mogu to tako da nazovem.

Naime, kad mi se određena figura ( i psihička i fizička) muškarca dopadne, univerzum i intelekt dotičnog muškarca se udruže protiv moje ljubavne sreće, pa pošalju dotičnog svojoj bivšoj devojci, koja je po pravilu izuzetno nezanimljiva i ne tako retko ružna. Dakle, mogla bih čak i da im naplaćujem to vraćanje bivšim devojkama, pošto naprasno shvate kako ih vole najviše na celom svetu i kako su im bivše sve i svja.

Tu se zapravo radi o tome da su ti muškarci obično glupi, pa kada im se u životu pojavi neko ko je obdaren i fizičkom i unutrašnjom lepotom, oni pokleknu i vraćaju se intelektualno niskim osobicama samo iz razloga što je tako lakše. 

Uvek je bilo lakše čuvati staro, nego kupiti novo i privikavati se na osobine novog koje ti mogu itekako odgovarati. 

No, nisam jedina, dosta osoba u mojoj okolini pati od istog ovog prokletstva ili, hajde da ne bude baš prokletstvo, neka bude sindrom bivše devojke. Dakle, ovaj sindrom vlada među intelektualnim individuama i nemamo puno sredstava za borbu. Ono čemu možemo da se nadamo je da naiđemo na muškarca bez prošlosti koja će ga proganjati i kojoj će moći da pobegne. Nije jednostavno, kada zavoliš muškarca, ništa nije jednostavno, ali prosto moramo da se borimo za svoja intelektualna prava.

Mada, činjenica je da ti muškarci koji nam se dopadnu verovatno ne bi bili u stanju da izdrže ovakav intelekt, jer da se razumemo, ne radi se kod njih o generalnoj gluposti, kod njih dominira isključivo emocionalna glupost, a tu se oni nikada ne opamete.

Do sledećeg pisanja, 

J.

Kamenče

Osetih nalet inspiracije. Prosto želim da pišem, da se oglasim, da me čujete. U ovom roju misli u glavi zaista ne mogu da izdvojim jednu temu o kojoj bih pisala. Obično, kada učim nešto, razvrstam sve lepo po bojama, po težini, naslažem papire i knjige i rasporedim sve u jednu organiovanu celinu i to je ono što sada sa svojim mislima nikako ne mogu da uradim. Prosto mi beže, lete, zuje i ne mogu da ih grupišem i odlučim o čemu bih pisala. Prepuštam se papiru i olovci (laptopu i blogu), pa ću vam već pisati o onome o čemu usput odlučim.

Prvo što mi ovih dana para uši jesu licimerne i zlonamerne priče. Izričito se zalažem za moralno i pravedno, iako se ja u bezbroj situacija postavim kao nemoralna i nepravedna osoba. Napominjem to čisto kao odgovor na zlurade komentare tipa: "Ti će pišeš o pravdi, a onomad si bila takva i takva.." Znam da ima takvih komentara i apsolutno me ne interesuje ko ih izgovara sve dok to nisu meni dragi ljudi. Dakle, lažna prijateljstva, tipa lajkujem ti svaki post samo zato što si samu/samog sebe prolasila/proglasio poznatom ličnošću u L.A.-u (Lost Aleksincu). Eto, do tih sitnica me nervira nepravda. Obično kad sam ovako u pms-u, sve mi je pojačano, pa i nervoza zbog toga što vazduh delim sa idiotima. To što se ulizujete i uvlačite nekome ko je sam sebe proglasio bitnim neće vam doneti bolji život. Bolji život treba sami da stvorite, treba sami da izgradite svoje snove, treba sami o sebi da brinete, a ne celog života da se šlepate uz nekog i očekujete da budete poštovani i voljeni.

Kada smo već kod voljenja, od poslednjeg pisanja, one famozne moderne bajke koju izmislih u momentu emocionalnog dna, mnogo toga se promenilo. Nekako mi se mozak pobunio i konačno uspeo da utiša i ućutka ovo srce i nekako je mozak pobedio. I meni se to sviđa, oduvek sam za mozak navijala. Nesvesno pružaš toliko ljubavi (ne prave, već ljubav određene vrste), toliko poštovanja, toliko brige, toliko neprospavanih noći. Nesvesno se stresiraš za svaki problem koji znaš i ne znaš i ne bude ti uzvraćeno ni jadnim "Ćao." na ulici. Nikada nisam bila od onih ljudi koji urade nešto dobro, pa očekuju da im se milion puta bolje vrati, prosto zahtevaju da im se uzvrati. Činila sam ono što mi je na duši, bilo to dobro ili loše, ali nekako mi se baš to loše uvek obilo o glavu, a ono dobro samo izbledelo i iščezlo.

Malo sam umorna da se toliko emotivno dajem i crpem i prosto se plašim da za mene neće ostati ljubavi, da ću je potrošiti na pogrešne ljude, a u poslednjih godinu dana to je ono što radim, rasipam energiju na pogrešne i samo pogrešne ljude.

Pomislim tako, kao recimo na početku leta, da sam konačno naletela na nekog ko nije pogrešan, na nekog ko bi možda mogao zaista da bude nešto više od prijatelja. I onda me, kao i svaki put, tresne po sred čela činjenica da je ovaj toliko pogrešan da ni prijatelj ne ume da bude. Pokušaš da skreneš misli sa onog očiglednog pogrešnog i da uspostaviš kontakt sa ovim u kom vidiš ono nešto, ali i tu nekako padaš. Ne nekako, već vrlo logično. Od osobe koja je izuzetno dobra, izuzetan prijatelj, izuzetna ličnost, a ima pogrešno društvo, ne možeš očekivati da razgovara otvoreno sa bilo kim. Prosto udariš u deset kineskih zidova i moraš sa strpljenjem i polako da ideš i razbijaš ciglu po ciglu, ne bi li stigla do suštine. A znam tu suštinu, prosto je poznajem, ali me zaista mrzi da se trudim da dođem do nje, jer ništa mi ne garantuje da će me suština prihvatiti baš ovakvu kakva jesam. Možda je suština samo dobra maska i jedanaesti kineski zid koji kada se rabije sledi potpuno razočarenje, a u ovom trenutku mi je još jedno razočarenje najmanje potrebno.

Pre neko veče, dok sam se vraćala kući, nesvesno bacih pogled ka nebu i ugledah zvezdu padalicu. Kako sam prethodni deo teksta sastavila još pre par dana i nisam znala kako da kompletiram celinu, zvezda padalica mi se učinila kao idealni zaključak. Viđala sam ih ja ovog leta puno puta, ali sam uvek bila spremna da ih vidim i znala unapred želju koju bih poželela. Tek kada slučajno vidiš meteor koji pada i gasi se, podsvesno ti ispliva najveća želja i zamisliš u tom trenutku baš to što ti je prvo palo na pamet. I onda shvatim da mi je najveća želja toliko besmislena, da definitivno treba da se okrenem drugim stvarima. Skoro godinu dana bezuspešno ganjam tu želju, ne želeći ni da pomislim da možda nije suđeno, a biće da je baš to u pitanju. Nije nam vreme.

Moderna bajka

Bile jednom dve ptičice. Jedan orao i jedna grlica. Orao je uvek bio sav gord, lep, uspešan. Sa ponosom je nosio svoju lepotu. Grlica je, kao i svaka druga, uvek bila pričljiva, ali jako zanimljiva. Ova grlica je bila posebna i orao je to znao.

Sretali su se često, a da nisu ni znali koliko su zapravo povezani. Orao je bio slobodnog duha, živeo je život punim plućima, dok je grlica bila mirnija, čekala je ljubav svog života koja bi ju učinila celom. Grlica je uvek tragala za pticom koja će je zauvek učiniti srećnom.

Jedne zime, ova posebna grlica i ovaj posebni orao su ispunili očekivanje sudbine, upoznali su se. Na najčudniji mogući način, ali su se upoznali. Nakon prvog razgovora, grlica je osetila povezanost sa ovim orlom. I kako je to bilo u njenoj prirodi, u glavi je počela da svija gnezdo ljubavi, gnezdo koje se nikada neće srušiti. Međutim, kako to kod ljudi biva da žene uvek imaju jaču intuiciju, tako se otprilike nešto zbiva i sa pticama. Orao je osetio povezanost, ali joj se ni po koju cenu nije prepuštao. Uvek je bio okružen raznim svrakama i vranama, dok je njegova grlica vila gnezdo i držala se po strani. Dobro je znao za emocije svoje grlice, ali nikako nije smeo da poklekne pred emocijama, prosto je bio okupiran drugim stvarima. Grlica je, poput svake glupe žene, znala da orlu treba dosta prostora da bi se nosio sa svojim uspehom i svojom lepotom, ali je istot ako znala da bi njemu sve mnogo lakše bilo da je ona bila uz njega.

Tu je nastao problem. Orao nikada nije želeo da shvati da je baš ta grlica ono što mu je bilo potrebno. Svrake i vrane su dolazile i odlazile, jer bi se on prezasitio jeftinih ptica, ali se nikako ne bi okretao onoj posebnoj, onoj za koju je bio jedini.

Jednom prilikom, nesvesan svojih emocija, prebacio je oba svoja krila preko sićušne grlice, koja se ušuškala u njegov zagrljaj kao nikada ni u čiji više. To joj je bilo dovoljno da shvati šta joj je sudbina stavila na put. Sudbina joj je donela divnog orla, pravi trofej, kompletnu ličnost i fizičku lepotu. Ono što sudbina nije predvidela jeste bilo dete u orlu i njegova odlučnost da nikada ne odraste. Te večeri, kada su se rastali, grlica je znala šta mora da uradi.

Prošle su godine od tog susreta. Mnogo godina. Grlica je živela sama i podučavala male ptice pevanju. To je bilo ono čemu je posvetila svoj život. Shvatila je da joj je životna misija bila da bezizmerno i bezuslovno voli orla, ali da pod uticajem društva nikada ne dobije njegovu ljubav natrag.

Orao je osnovao svoju porodicu, postao jako uspešan i nikada se više nije setio one grlice koja ga je toliko volela. Ono što je znao jeste da ga niko nikada nije tako voleo i kajao se što ju je odgurnuo od sebe tako davno.

Jednog dana, grlica je osetila da joj se bliži kraj života. Oduvek je želela da zna šta se desilo sa njenim orlom koga je i dalje istim intezitetom volela. Poletela je na onu stranu kuda ju je srce vodilo, oduvek je verovala svojoj intuiciji. U jednom trenutku je počela da gubi osećaj u krilima i srušila se tik ispred orlovog novog i raskošnog gnezda. Orao joj priđe i krilom joj podiže glavu.

Orlova suza kanu na grličin kljun, a ona samo prišaputa:

"Volim te, orle moj divni."

Ever fallen in love

Ever fallen in love

You spurn my natural emotions,

it makes me feel like dirt

and I'm hurt.

If I start a commotion,

I run the risk of losing you

and that's worse.

Ever fallen in love with someone,

ever fallen in love,

in love with someone?

Ever fallen in love,

in love with someone

you shouldn't have fallen in love with?

There's one thing much of a future,

unless we find out what to blame,

what a shame.

And we can't be together

until we realize that we are the same.

by Nouvelle Vague

Apropo priče o Nišvilu i gostovanju ovog fantastičnog benda, zaista mi je žao što nisam u mogućnosti da posetim ovaj koncert. Ono što me brine jeste to što postoji mogućnost da nikada više ne gostuju na Nišvilu, ali ja želim da razmišljam kako će u budućnosti bar još jednom biti gosti fenomenalnog festivala Nišvil i da ću ih tada slušati sa onim sa kim bih ih drage volje i sutra slušala. Ova pesma jeste možda najkomercijalizovana pesma ovog benda, ali je takođe pesma sa tekstom koji ume baš onako da me dirne, jer mi opisuje sadašnju ljubavnu situaciju do poslednje reči. Svakako, ovih dana dosta pišem ovde na blogu o pesmama, bilo da se radi o poeziji ili muzičkim tekstovima, ali svakako me je svaki od njih dirnuo na neki način, a baš ovaj tekst i to baš danas, me je posebno dirnuo i naterao me da pustim suzu. Živim od sitnica, sitnice me čine srećnom. 

Do sledeće pesme,

J.

Lost and found

Lost and found

Come upstairs and I'll show you where all my,

where my demons hide from you.

Just look at who I have become, I am so ashamed

you were the one that made me feel the way I do.

You broke me and taught me

to truly hate myself.

Unfold me and teach me how to be

like somebody else.

And I felt strong enough,

I was discovered by the love

I had been waiting for so long.

You told me none of that was real,

I can not hide how low I feel

to know that you were never wrong.

You broke me and taught me

to truly hate myself.

Unfold me and teach me

how to be like somebody else.

You are lost and found,

falling out, my babe.

Broken down.

Broken down.

You broke me and taught me

to truly hate myself.

Unfold me and teach me

how to be like somebody else.

by Lianne La Havas

Ponovo, svaki komentar je suvišan. Slučajno iskopah ovo na Tviteru, zapravo jedna "folkerka" izvanrednog glasa je linkovala i ponovo dokazala koliko ume da prepozna dobru muziku. Ja sam se naježila kada sam prvi put slušala, a tekst me je baš dirnuo. Nalepiću i video, naravno, i volela bih da vi, dragi moji čitaoci, preslušate ovu divnu pesmu i da je pre svega osetite, baš onako kako bi i trebalo, sa puno emocija. 

J.

Htela bih da te volim

Htela bih da te volim

više nego što mogu.

Okrenuta od sveta - 

bez vremena i prostora - 

biti urezana u tvom odrazu.

U teskobi postojanja

htela bih

da svest uronim

u tvoje spokojstvo 

oslobađajući se svake suze

koju ipak moram isplakati

na strašnoj granici 

izmišljenog odnosa.

Milena Pavlović Barili

Nakon ovakve poezije svaki komentar je suvišan. Jedino što ću dodati jeste da ovu pesmu ispisanu na papiru nosim svuda sa sobom i da bez nje ne napuštam dom. Neka vrsta amajlije, ali i podsetnika na moje večite pogrešne zaljubljenosti. Ukratko, ovo sam ja.

J.

Voliš, želiš, patiš, plačeš, moliš, tražiš, čekaš.

Neko mi je nekada rekao da žena u životu doživi dve velike ljubavi koje je prodrmaju i promene potpuno. Pojavi se taj neko zbog koga očima šapućeš, usnama miluješ, prstima govoriš. Taj neko ko te natera da preispitaš sebe i činiš sebe boljom samo zbog ljubavi koju osećaš. Pojavi se taj poseban muškarac koji te natera da te sve iznutra boli i peče zato što znaš da nikada neće biti tvoj.

Nije baš prijatan osećaj. Sve se u tebi trza, trese, lomi, peče, a spolja nabaciš osmeh i trudiš se da niko ne vidi koliko se raspadaš. Ne čuješ od njega ni glas, niti ti se javi, a nekako je uvek tu. Fizički je daleko, ne puno, ali daleko. A opet je svake sekunde tu, pored tebe. Pratiš ga u stopu, uvek si uz njega. A ne vidiš ga. Samo ga osećaš. 

Svaki poraz boli. Osećaš se poraženom samo zato što ne ispunjavaš kriterijume njegovog, baš njegovog ukusa. Osećaš se krivom što si lepša od devojčica koje ga jure i kojima se on u potpunosti predaje. Osećaš se kao guska zato što si starija, i po pravilu bi trebalo da si pametnija i da možeš da razgraničiš neke stvari, a opet su ti ruke vezane i ne umeš da ga pročitaš. Tek onda kada pobediš samu sebe, možeš se osećati kao pobednik, a sve dok je taj posebni muškarac tu, osećaćeš se poraženom.

Pa ako proizvodi toliku duševnu bol, da li je onda taj muškarac zaista onaj poseban? Svakako jeste. Uprkos svemu tome, on u ženi budi ono najbolje. Izvlači iz nje lepotu, dobrotu i nežnost. Podstiče je na nove podvige, daje oslonac njenoj ambicioznosti i tera je da radi na svojoj ličnosti konstantno. Da uvek bude bolja, iskrenija, pametnija. 

Žena voli najjače na svetu, posebno onog koji je neće. A onog trenutka kada shvati da je on za nju nedostižan, tog trenutka ga još više voli. Želi ga samo za sebe, želi da ga poljubi, da se po prvi put u potpunosti preda baš tom muškarcu, jer veruje da je poseban. U svakom slučaju jeste, na ovaj ili onaj način, poseban je.

Posebno zaboli kada na potpuno bezazlen način vidiš da je dobro i padne ti kamen sa srca. Kada samo vidiš sliku, sliku na kojoj vidiš da je dobro i da mu jedino ti fališ, tu, baš sa njegove leve strane, vidiš da je prazno i da tu stoji baš tvoje ime.

Voliš, želiš, patiš, plačeš, moliš, tražiš, čekaš. Čekaš zauvek. Jer nemaš dve velike ljubavi, imaš samo jednu i prepoznaš je. Na tebi je da čekaš ili mu samo tri puta kažeš da te voli i on zasta pomisli da te voli. Ti biraš da li želiš da misli da te voli ili želiš da čekaš da te zaista voli. 

Do sledećeg pisanja i sledećeg buđenja emocija,

J.

The great love, once in a lifetime

Mi smo žene čudna bića. Nekako uvek želimo ono što ne možemo da imamo, a kada to dobijemo, nije nam više zanimljivo. Ja se ne bih u potpunosti složila sa tim. Ova tvrdnja je možda donekle tačna ako se radi o nekoj bezazlenoj stvari, ali ako se radi o nečemu velikom, onda kada dobijemo to nešto veliko, postajemo borci i čuvari tog blaga. Prosto niko i ništa nam ne može to oduzeti, sve dok to blago ne reši da samo odšeta od nas i ostavi nas slomljene duše i pokidanih snova.

Uvek u životu težimo ka onom najvišem, pa čak i kada dospemo dotle, nekako mislimo da postoji veće i bolje, pa onda jurimo za tim. Svaka žena koja bar malo voli i poštuje sebe, a trebalo bi da sve tako razmišljamo, može potvrditi da za sebe, naravno, uvek želi ono najbolje. A šta kada se pojavi osoba za koju želimo nešto više nego za same sebe? Da li nam je tada dovoljna sitnica da nas učini najsrećnijima na svetu?

Ja verujem da je tako. Zapravo, ne verujem, ja osećam. Konretno se u ovoj situaciji fokusiram na ljubav i osobu muškog pola kojoj želim više i bolje nego samoj sebi. Ja njemu želim da mu na svakom koraku cvetaju ruže, a sebi, ako se pojavi pupoljak samo, dobro je. Ja njemu želim bezuslovnu i neograničenu količinu sreće koja će ga pratiti kroz život. Ja umem da se nosim sa neserećom, očeličila sam se. Sve što njega zaboli, mene zaboli deset puta jače. Sve što njega učini tužnim, mene čini tužnijom. Sve ono što njega ispunjava i čini srećnim, mene čini ispunjenijom i srećnijom. 

Težim ka našem zajedništvu. Jurim ka njemu i želim da ga ščepam obema rukama i da ga nikada ne pustim od sebe. Sebična sam, priznajem. Želim svaki njegov pogled, poljubac, dodir, želju samo za sebe. Želim da mi bude jedini i da ja njemu budem jedina. Želim da me voli čitavim bićem i želim da i ja njega volim isto tako, pa čak i duplo. Želim da stvorimo novi život, novo sve.

Ja za nas ne želim da dođe momenat kada ćemo se prezasititi jedno drugog, želim da to bude nemoguće. Želim da zajedno pobijemo činjenicu da sve ogromne, ekstravagantne ljubavi su osuđene na propast, na dno. Ja to nama ne želim.

Šta ako? Večito pitanje, šta ako? Nije bitan nastavak, prosto samo ove dve reči kreću sa crvima sumnje i kada jednom pomisliš na njih, tu je kraj. isprojektuješ sebi u glavi čitave scenarije i onda aktiviraš svoj ženski gen koji te tera da svog muškarca sačuvaš samo za sebe! Obično sledi bumerang. Obično ga tako najlakše odgurneš od sebe i ostaneš sama na podu svoje sobe, sa cigaretom u desnoj i čašom alkohola u levoj ruci, jer shvataš da ti ništa drugo neće pomoći. Umesto da ustaneš i ščepaš svog muškarca, ostaćeš da ležiš na podu i nikada se nećeš pomeriti sa te tačke. Zauvek ćeš ga voleti, jer to smo mi, čudna bića, žene.

J.

Destruktivnost

Previše otrovnih strelica sa raznih strana. Želim da se smejem, želim da posmatram svet kroz pozitivu, ali šta kada je čovek okružen destruktivnim ljudima? Šta onda?

S obzirom na ovu moju preosećajnost, od koje mi je sve više muka, prosto mi je nezamislivo da budem sama na ovom svetu. Moram biti okružena ljudima, okružena prijateljima, ljudima kojima je stalo do mene. Nekada ranije, rekla bih da je previše narcisoidno tražiti da budem voljena. Sada je potpuno drugačije. Nije narcisoidno, već sasvim normalno želeti da budem prihvaćena i voljena baš ovakva kakva jesam.

Ljudi su mi govorili da ću prijatelje naći do fakulteta i da nakon toga nema pravih prijatelja i ja sam slepo verovala u to, da bih došla do situacije gde su me ti "pravi prijatelji" napustili. Kao savršen izgovor uvek se uzimaju slabosti onog drugog i puca se na savest, tu najviše boli.

Čovek je satkan od svojih misli, osobina, postupaka, uspeha, padova i grešaka. U okruženju u kom sam živela prihvataju se samo plusevi. Jedna mana, jedan pad, jedna greška, letiš napolje bez govora. U tom svetu destruktivnih ljudi nema praštanja. 

Žao mi je što sam dobre ljude gurala od sebe i okrenula se ka magnetnom privlačenju destruktivnih. No, ti dobri ljudi su uvek tu. U pola noći će iz drugog grada doći u moj samo da se vidimo i popijemo kafu. U sred ispitnog haosa će meni praviti društvo i slušati moje probleme i zajedno ćemo pronalaziti rešenja. Te ljude najviše cenim.

Ja sam slobodna, ona koja voli da sanjari. Ja volim da pevam, muzika čini mene. Ja imam svoje uspehe, ali i svoje poraze i svoje greške. Konstantna preispitivanja, da li sam ja loš čovek ili sam okružena lošim ljudima? A možda je i nešto treće?

S obzirom na to da uvek iz ljudi čupam ono što je najbolje i onda to veličam, ja želim da verujem da nisam okružena lošim ljudima, svako od njih ima svoje vrline i svoje mane. Takođe, znam da ja nisam loš čovek. Ali, zašto je onda toliko poražavajuća činjenica da pored mojih vrlina, ljudi uporno čupaju moje mane i izdižu ih kao nešto negativno? Da li prosto u životu uvek mora da postoji crno i belo, pa je meni zapalo da budem crno?

Ne volim crne misli. Volim optimizam, pogotovo onaj ničim izazvan, čak i u onim danima kada za optimizam apsolutno nema razloga. Prosto je život satkan od pozitivnih i negativnih vijuga i ja želim da čupam one pozitivne i rado ih se sećam, a da mi one negativne prolaze poput lošeg sna.

I opet, sve je relativno, jer su možda nekome vrline mane, a mane vrline. Vrlina je govoriti o nekome iza leđa, to se ceni. Mana je neiskustvo na ljubavnom planu, i to najveća.

Šta to uporno ljude čini tužnim individuama? Kakvo je ovo okruženje? Zar nije vrlina dobrih ljudi prihvatati druge ljude onakve kakvi jesu? Zbog čega je konstantno potrebna modifikacija ličnosti ne bi li jedan čovek bio prihvaćen u društvu? Da li se konstantno svi pretvaramo u destruktivne ljude zbog destruktivnosti kojom smo okruženi?

Na kraju, sve to pada u vodu. Emocije su ono što nas čini toplim i voljenim bićima, i one nam grade put odnosa sa drugim ljudima. Može milion ljudi videti tvoje vrline i veličati ih, ali ako ta jedna specifična, posebna osoba ne vidi bar jednu, sve jače boli, jače peče i duže traje.

J.

For in dreams, we enter a world that's entirely our own.

U ovoj eri interneta i socijalnih mreža, začudi me kada na nekoj od njih pročitam nešto što me inspiriše. U pauzi između čitanja bajki i dekliniranja imenica na staroslovenskom jeziku, otvorih Twitter i pročitah jednu jako zanimljivu konstataciju koja mi je razotkrila tajne mog već višednevnog emotivnog mučenja. 

Tvit je glasio ovako: "Kada bi ON znao koliko mu je dobro u mojoj mašti, ne bi se odvajao od mene." 

I ovo već počinje da me plaši, onako prilično. Kao da večeras ove socijalne mreže pokušavaju neku poruku da mi pošalju. Otvorim Facebook, kad tamo još jedna rečenica koja me gađa potpuno identično kao prethodna, ako ne i više.

"I desire things that will destroy me in the end." (Sylvia Plath)

U čitavom ovom haosu spremanja ispita, neobjašnjive nervoze, neprekidnog iščitavanja stručnih tekstova i dekliniranja imenica i konjugiranja glagola, provuče se i ovaj moj emotivni krah, onako me fino žigne i podseti na ono što pokušavam već mesecima da potisnem. 

Ja sam sanjar, volim svoje snove i težim da ih ostvarim. Ja maštam, tako divno maštam. I možda je to zapravo ključ svega. Ja ne želim da svoje emocije predam nekome zato što eto tako bi bilo logično. Sa ovih dvadeset godina nikada nisam bila u vezi niti osetila ljubav i onda je kao logično da se prepustim prvom koji naiđe.
Ne, nije logično. Moja shvatanja govore nešto potpuno drugo. Biću sama do četrdesete ako tako treba i ako se tada pojavi neko za koga osetim da treba da mu predam emocije, onda će tako i biti. Što naravno nije moj sluča, jer sam sigurna da će mnogo pre naići neko vredan moga voljenja. 

U ovom čudnom životnom haosu, ja i dalje na prvo mesto stavljam ljubav. I upravo se oko ljubavi sve vrti. Onda kada osetim da sam voljena, mojim uspesima nema kraja. Onda kada osetim da nisam, tu se ambicioznost pretvara u pesimizam i tada samo želim da sve prođe. Kakvo sam ja to biće kada me jedino ljubav pokreće?

Meni je žao što nemam neki drugi motiv u životu, što ne posmatram svet realno.

Ali to sam ja. U mom rečniku, reč "realno" ne postoji. U mom rečniku je najbitnija reč "san" i trudiću se svaki da ostvarim. 

Do tada, živeću u ovom divnom svetu, izatkanom mojim snovima i željama. Čekaću te svakog jutra na terasi, sa šoljom kafe u ruci. Dolazićeš svaki put do mene i ljubićeš me kao da me ljubiš prvi put. Jer, ništa se ne dešava slučajno...

J.

'Ajmo klinci, 100 dinara test, 100 dinara test. 200 dinara oba!

Pošto se nalazim u sred ispitnog roka, celog dana sam učila, otkako sam ustala. Nisam uključivala televizor, inače nisam neki ljubitelj televizije, ali jutros nisam ni uključila elektronske novine da vidim šta se dešava. Došavši sa posla, majka me je obavestila da je prijemni ispit za osmake odložen. Bila sam frapirana činjenicom da nam se školstvo pretvorilo u buvlju pijacu i da se testovi prodaju na ulici, ispred škola. Nešto slično se dogodilo i prošle godine, kada smo, naravno, imali istog ministra prosvete, no, to se nekako zataškalo. Svaka čast novinarima koji su došli do kopija ključa testa, pa to objavili i pružili šansu našem dragom ministru da brzo reaguje. Verujem da se inače ne bi setio.

Sve ovo bacilo me u razmišljanje i vratilo u vreme kada sam pre pet godina ja polagala prijemni ispit. Imala sam sreće i upisala se u filološko odeljenje, gde sam polagala samo srpski i engleski jezik, ono što mi je oduvek relativno i išlo dobro. No, sećam se i zbirke za prijemni iz matematike. Zadaci su bili grupisani po oblastima, nije bilo nijednog zadatka "na zaokruživanje". Zadaci su bili pravi matematički, a verujem da su i nama bili dosta lakši nego godinama unazad. Kako god, ja sam se tresla pred prijemni iz matematike, iako sam se već bila upisala u srednju školu. Izvukli su nam test, radili smo test, imala sam svega šest poena. Matematika me nikada nije preterano interesovala, pa mi je šest poena bilo sasvim dovoljno. Naravno, nije bilo priče o prepisivanju, nastavnici koji su nama dežurali su bili dosledni onome što se tražilo od njih. Naravno, po izlasku iz učionice sam čula priče kako su drugi prepisivali, jer su im "dobri" nastavnici dežurali. 

Godinama su se zadaci uprošćavali, da bi pre dve godine, ta famozna reformistička generacija radila potpuno nove zadatke, različito grupisane, drugačije formirane. Tada sam bila treća godina srednje škole i negde sam znala šta želim da studiram i čime da se bavim. Nisam imala puno izbora, ono što sam oduvek dobro znala bilo je gradivo iz srpskog jezika i književnosti, pa sam sebe i usmeravala ka tom fakultetu. Radoznalo sam prelistala tu reformisanu zbirku sa zadacima za prijemni ispit srpskog jezika i bila frapirana onim što sam videla. Neverovatno mi je bilo da su klincima onako lake zadatke postavili. Zadatke koji nisu zahtevali znanje, već su uglavnom zahtevali razmišljanje i mozganje. Kada sam malo razmislila, učinilo mi se da je donekle dobro da se klincima probudi taj kliker u mozgu, da krenu malo da razmišljaju, međuim, na probnom prijemnom su se katastrofalno snašli. Nije mi bilo jasno da toliko dece može da bude glupo, a onda sam shvatila da oni nisu glupi, već ih sistem zatupljuje. Famozna reforma školstva decu čini zatupljenijom, u svakom segmentu obrazovanja, potpuno identično nepravilno upotrebljenoj Bolonji.

Prošle godine sam se ja pripremala za prijemni ispit za fakultet, a moja sestra za srednju školu. Prešla sam sa njom čitavu zbirku da bi na kraju to rezultiralo sa 15 osvojenih poena od 20. Kada sam je pitala gde su joj pet poena, odgovorila je da su to bili novi zadaci koje nije znala da uradi. I o tome se i radi. 

Jedan Obradović, jednom davno, je oformio prosvetu u Srbiji, širio prosvetiteljstvo, ostavio za sobom neizmerno kvalitetna dela i potrudio se da se sve to pokrene. Da li je za srpsku prosvetu došao sudnji dan? Da li će drugi Obradović zatvoriti krug i uništiti sve ono što je prvi osnovao? Da li je našoj državi cilj da od dece prave zatupljene robove?

Ja se plašim. Najiskrenije se plaši. Kao budući profesor maternjeg jezika, ja ovim klincima nikako ne želim školstvo ostane ovakvo. Ja, kao jedinka, mogu da ih obrazujem onako kako ja smatram da je potrebno. Ali, šta ja mogu da uradim kada će deca već sistematski izlaziti zatupljena iz osnovnog obrazovanja. Nema tu puno izbora. Jedino što bi moglo da spasi čitavo školstvo jeste revolucija. Ne u pogledu ideje, već u pogledu delanja. Da li je našim ministrima uzvišenim cilj da ja, kao budući profesor i majka razmišljam o tome da svoju decu školujem van granica države u kojoj sam odrasla? 

I dok se umire zbog neodgovorne administracije, kod nas se na ulici prodaju testovi za prijemni ispit, poput čarapa. Pa onda nije ni čudno što se dešavaju takvi propusti u administraciji, danas je moguće da svako bude sve. Na stranu to što je prijemni lak, treba moralno sagledati čitavu situaciju. A jedino moralno je da naš ministar lepo odustane od onoga što ne ume i da prepusti posao nekome ko ume. 

Uvek te osetim

Mrzim ove noći. Ove posebne noći kada ne mogu da zaspim i kada konstantno razmišljam o tebi. Reći će ljudi da polako prelazi u opsesiju ova moja zaljubljenost. Demantovaću to odmah. U ovom slučaju, radi se o apsolutno najiskrenijem zaljubljivanju ikada. 

Dragi moji čitaoci, znam odmah šta ćete pomisliti. 

"Evo je ova, opet patetiše o ljubavi i uzvišenim silama, bla, bla..."

Sama činjenica da i dalje čitate ovo što pišem, a znam da čitate, meni je dovoljna. Nekome će se svideti ovo što ja piskaram, nekome neće i otprilike želim da se zahvalim obema grupama što uopšte čitate ove moje bitne reči iz života jednog idiota.

Elem, da nastavim. Ne volim kada mi se ovo dešava, kada me muči nesanica. Volim noć. Da se ja pitam zamenila bih apsolutno noć i dan. Da li iz mene govori ono demonsko, ono što se samo noću budi, zaista ne bih znala. Pre par dana sam vam pisala o dobrim stranama ove moje magije koju posedujem. Ja zaista verujem u magično i čarobno. Previše je slučajnosti oko mene da bih i dalje verovala u njih. Ja verujem u sudbinu, u ono što je negde zapisano. Verujem u paralelno postojanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. I kada bih samo našla način samo da bacim pogled na svoju budućnost, jedino što bih zahtevala da vidim jeste da li si ti pored mene. Da, baš ti, posebni čitaoče. Sigurna sam da svaki tekst pročitaš i nasmeješ se uvek onako zagonetno kako samo ti umeš. Pošto ne umemo da razgovaramo drugačije, izabrala sam ovaj način da ti se obratim. Sledim svoje misli, svoja osećanja, svoje osećaje i ono što me muči sada jeste što te osećaje ne umem da pročitam onda kada treba, već shvatim šta mi se dešava tek kada sve prođe. Uvek te osetim. Iako ne umem baš uvek da protumačim, uvek te osetim. I kada je loše bilo, osetila sam. I sada, veruj mi, potpuni sam empata. Ne zato što ja tako želim, već zato što se dešava ono što i ti i ja izbegavamo da priznamo. Znaš, mi škorpije nismo ovako otvorene, ovde se zaista radi o nečemu uzvišenom. Iz nekog razloga, od kad sam te upoznala, stvorila se neka povezanost. Neka jaka veza, toliko jaka da te uvek predosetim, toliko jaka, da mi ponekad izaziva neopisivi bol u stomaku, kao recimo sada. 

Da se razumemo, ne mogu ja da te volim. Za to je potrebno dvoje. Ovde se radi o povezanosti koja se proteže samo sa moje strane i koja me već polako umara. Postaje bolna ta povezanost. I zaista, najiskrenije, volela bih da mogu da je prekinem potpuno, da ugasim sve emocije i da se konačno malo odmorim. 

Naravno, ono što bih više volela jeste da se sve to razvije u nekom drugom smeru, ali odavno sam svesna realnog stanja stvari. I zato bih sada volela da mogu da te pustim od sebe.

Često se setim kako sam jedva čekala da se preselim u Niš. Nešto me je vuklo ovde iako mi je mozak govorio da treba da istrajem u svojoj želji za Novim Sadom. Nešto jače je prevagnulo i nateralo me da ostanem ovde. Često pitam sebe da li si možda ti taj zbog koga sam trebala da ostanem. Isto tako, često poželim da sam otišla, jer, koliko god ja bila zaljubljive prirode i emocionalno jaka, ovo zaista postaje preterano umarajuće. Želim samo jednu noć za sebe, samo jednom da zaspim rasterećena, bez tereta ove povezanosti. Zaspala bih momentalno, znam to.

Znaš, nekada sam i ljuta na tebe. Ljuta sam što mi ne dozvoljavaš da ti priđem, ne dozvoljavaš mi da se razočaram i okrenem na drugu stranu, a to je upravo ono što mi je potrebno. Nešto što će prekinuti ovu bezazlenu povezanost. 

Zato što znam da ćeš pročitati ovo i nasmejati se, onako zagonetno, kako samo ti umeš, molim te, prekini ovu agoniju. Ti si ključ i samo ti to možeš. Probala sam, drugačije ne može.

Hvala ti za sve divne reči, uvek ih se rado setim.

J.

My kind of love

Ovih dana se zaista nekako čudno osećam. S obzirom na čudnovatu prirodu ovih emocija koje se ovih dana stvaraju u meni, negde je i logično što se tako osećam. Budući da je u toku ispitni rok, skoro svaki slobodni trenutak koristim za učenje i onda mi se desi da uhvatim sebe kako istu rečenicu iščitavam po hiljaditi put i misli mi odlutaju par godina unazad. Ne znam zbog čega, ali ovih dana često razmišljam o onoj osobi koja sam bila pre par godina. 

Negde mi je drago što te osobe više nema, u smislu što zaista primećujem da sam uspela da izbrusim svoju ličnost onako kako sam htela. Naravno, treba tu još brušenja, ali negde sam zadovoljna ovom ličnošću koja sam sada. Često se i nasmejem pri pomisli na one moje čudne stavove klinke koja je želela da promeni čitav svet i često se i setim kuda me je to sve odvelo. Neka sećanja i nisu baš lepa, no, od malena su me upozoravali na dugačak jezik i govorili mi kako će me koštati mnogih prijateljstava. Pa, nisu prijateljstva bila u pitanju, ali uspevala sam da ljude itekako izvedem iz takta. Oduvek sam se služila elokventnošću, to mi je bio kec u rukavu. Dok su na mene kretali drvljem i kamenjem, ja sam se branila rečima i uspevala sam donekle. Možda zato što bi se ljudi obično zbunili kada bih upotrebila neku reč koja se i ne upotrebljava često na našim prostorima, pa bi negde možda i bili zbunjeni ne znajući tačno značenje i onda bi se povlačili.

Često mi padne na pamet i moj položaj u odeljenju u osnovnoj školi, a bogami i u srednjoj. Ne znam odakle sam više želela da pobegnem. U osnovnoj sam imala mali problem koji me je koštao socijalizacije. U najnezgodnije vreme u odrastanju deteta imala sam zdravstveni problem koji me je skoro učinio kompletno antisocijalnom osobom. Na sreću, uspela sam da se iščupam odatle. Imala sam uz sebe prijatelja sve to vreme, a kako me male stvari čine srećnim, to mi je negde i bilo dovoljno. U srednjoj školi sam samo bila među pogrešnim ljudima. Pardon, bilo je par pogrešnih ljudi u mom okruženju koji su me navodili na neke postupke kojima se baš i ne ponosim, ali i dalje stojim iza njih. Tu sam već pronašla neke prijatelje koji su za ceo život, otprilike. Ne viđamo se često, ali kad se vidimo nema kraja priči, a to je jedno bogato prijateljstvo. Zanimljivo je bilo to što smo tada svi nekako drugačije odnose imali sa profesorima, mnogo drugačije nego u osnovnoj školi. Dve ličnosti, potpune suprotnosti, su me naučile kako i šta u životu. Jedna je najbolje biće koje sam ikada upoznala, nežna, iskrena, krhka, potpuno čista duša koja me je vodila kroz najteže periode u školovanju. Druga je sušta suprotnost, a potpuna identičnost meni. Drska, jaka, bez dlake na jeziku, sa hladnim stavom i otvorenim nepokazivanjem emocija, a zapravo previše osećajna žena. Takve smo mi crvenokose, upravo takve. Nekako sada smatram da mi boja kose potpuno odgovara karakteru. Dragi moji neprijatelji, vi koji čekate moj konačni krah, znaćete da sam ga doživela tek onda kada prefarbam ovu crvenu kosu.

Dakle, godinama sam težila ka nečemu i osećam da sam konačno negde i stigla dotle. Sa svim ovim manama i vrlinama, ja zapravo jesam osoba koja sam želela da budem. Naravno, najbitnije na svetu je da čovek konstantno radi na sebi i usavršava sebe na svakom polju u životu i to je negde i logično. Svi težimo ka savršenstvu koje sami stvorimo u svojim glavama.

Ono što se godinama nije menjalo jeste moj stav prema muzici. Muzika je život, prosto ne bih mogla da zamislim svet u tišini. Tokom ovih godina moja ljubav prema muzici bivala je sve jača i jača. Makar se bavila muzikom samo za svoju dušu, kako kažu, neću nikada odustati.Muziku delim na kvalitetnu i nekvalitetnu, a sve ono što je kvalitetno može se naći na mojoj plejlisti. 

Ponosna sam na sebe što mi nisu idoli dotična "diva" ili starlete kojih je ovih dana previše u medijima. Ponosna sam na sebe što imam zdravo okruženje koje sam sama sebi stvorila. Ponosna sam na prijatelje koji su uvek tu za mene i za koje sam ja uvek na raspolaganju. Ponosna sam na fakultet koji studiram, jer, da se ne lažemo, nije nimalo lako. Ponosna sam na svoje roditelje, što su izdržali moje buntovničke dane, mada ih nije bilo puno. Ponosna sam na svoju sestru zato što se potajno negde ugleda na mene iako to ne želi da prizna. Ponosna sam na svoju životinju koju čuvam, jer sam i od Žike uspela da stvorim jedno dobroćudno biće. Ponosna sam na svoje uspehe i svoje padove. A što mi je negde najdraže od svega, ponosna sam na to što sam sposobna da oprostim i zavolim ljude koje nisam volela. 

Stay tuned, 

J.

Verujem u magiju jer sam magična

U poslednjih par meseci se zaista susrećem sa magičnim stvarima. Ne, ne govorim o metafori, govorim o zaista magičnim situacijama i događajima. Celog života sam verovala u magičnost i magiju samu po sebi, ali nikada nisam slutila da ću je zapravo i osetiti na svojoj koži. Sve do sada, kada sam govorila o magiji, govorila sam o nečemu apstraktnom što bih volela da je realno. Zaista. Možda zato što sam večni fan Harija Potera ili zato što obožavam seriju "Charmed", ali zaista sam oduvek verovala u magiju i želela da budem magična. 

Naizgled bezazlena pogađanja pitanja kolegama pred ispit su počela da budu sve učestalija. Nakon svakog ispita bih dobila gomile i gomile sms-ova da sam im tačno "prorekla" pitanja koja će izvući. Nije me to zbunjivalo. Zapravo, činilo me jako srećnom jer je konačno iz mene izlazila neka vrsta magije. Međutim, kako vreme odmiče, zaista počinjem da rušim tanku granicu između intuicije i magije. 

Oduvek sam bila jako intuitivna, međutim, kako starim izgleda da se ta intuicija pretvara u magiju svojstvenu samo meni i to je zapravo nešto što me čini srećnom. Sada sam već navikla na poruke u kojima me obaveštavaju o ispunjenjima mojih "proročanstava". Zaista, jako je dobar osećaj da se konačno dešava ono čemu sam težila čitavog života.

Škorpije i jesu jako mistične, pa eto, ovu moju magiju vezujem i za to. Kažu takođe i da su vodeni horoskopski znaci previše intuitivni i da uvek znaju unapred šta će im se desiti. Ranije sam se plašila ovih predosećaja u stomaku, međutim sada sam naučila da ih tumačim i nekako sam zadovoljna kada se pojave. Naučila sam da razlikujem kada predosećam nešto lepo, kada nešto ružno, kada nešto dobro, a kada nešto tužno. 

Isto tako verujem da u svima nama postoji tračak magije i da smo svi na neki način magična bića. Ja ne verujem u slučajnosti, sve se dešava sa razlogom. I dešava se upravo ono što u mozgu sami stvorimo. Smatram da ni sami nismo svesni koliko naš mozak sve stvara. Apsolutno svaku situaciju u kojoj se nađemo je mozak stvorio.

Međutim, pitanje je šta se dešava kada dođe do čuvenog momenta "...dve se u meni pobiše sile, mozak i srce, pamet i slast...". Šta onda? Bezbroj puta sam na svojoj koži osetila da mi mozak govori jedno, a srce nešto sasvim drugo. Naravno, uvek sam sledila srce. To je isto ono što karakteriše škorpije, prevelika osećajnost. To je mač sa dve oštrice, ali kako sam se naučila da u svemu pronađem nešto dobro, tako i u svojoj povređenosti uvek pronađem nešto čemu me je naučila. 

Univerzum je magičan. Univerzum je ono u šta veruju sanjari. Ja verujem u univerzum. Ja želim da univerzumu šaljem samo dobre misli i tako će mi ih i vratiti. Projekcija ljudskog mozga u univerzumu je zapravo ključ svega. 

Morala sam da podelim ovo sa vama, morala sam da imam ovo negde zapisano. Želim da ljudi veruju u sebe, jer verovati u sebe stvara magiju u čoveku, a ta magija može biti ključ čovekove sreće.

Reći ćete da sam luda. I složiću se sa vama. Jer mi se upravo sada dešavaju najneverovatnije moguće situacije i rađaju se najneverovatnija moguća osećanja.

Verujte u svoju magiju. Ja verujem u svoju jer jesam magična. Pa kako ko shvati. 

Do sledećeg kuckanja,

J.

Meca Dobrić

Skoro nedelju dana nisam pisala. Nije da nemam inspiracije, nego je ispitni rok, pa kao učim. Nije kao, stvarno učim i stvarno se trudim da budem uspešnija nego u prošlom roku, ali mnogo mi je veliki problem što se meni uopšte ne sviđa ovaj fakultet. Neću da studiram književnost, hoću da studiram srpski jezik i lingvistiku i sve što nije književnost. Volim ja da čitam, volim. Volim i da pišem, da se primetiti. Ali nekako mi je naporno studiranje književnosti. Najgora grupa za srpski jezik i književnost je u Nišu jer se ovde sve svodi samo na književnost, književnost i književnost. 

Neću da razmišljam o tome. Razmišljaću o divnosti proleća ovog jer mi je divno što konačno može po čitavu noć da se bude napolju i da bude lepo svim ljudima! I volim to sunce preko dana. I volim jednog dečka. Zapravo, ne volim ga, jer je to neralno s obzirom na vremenski period moje zaljubljenosti, ali da sam se zaljubila, jesam i to previše. E, ono što meni nije jasno i što svake noći pokušavam sebi da objasnim je zašto se ja, pobogu, toliko vezujem i toliko tragično doživljavam tu zaljubljenost kada je situacija i više nego jasna. Trenutno, koliko god da ja njega želim, toliko on mene ne želi. I tu nema dalje priče, nije potrebno, reči su suvišne. I zašto se ja toliko i dalje mučim? I zašto ja i dalje negde duboko u srcu imam osećaj neki toliko pozitivan? I zašto ja i dalje produbljujem ovu zaljubljenost kada svrhe očigledno nema? Zato što je on jedan divan dečak. Zato što je on jedan meca dobrić i zato što je nemoguće da se čovek ne zaljubi u takvo jedno stvorenjce. Moj svet čini ljubav, pa zato i pišem o tome toliko i zato ovoliko mesta na blogu ostavljam samo za ljubav. Jer, kako god stvari stajale i koliko god jasna situacija bila, niko nikada ne može da mi oduzme ovaj divan osećaj zaljubljenosti i ove divne leptire iz stomaka. I to je ono što cenim. A i to što me inspiriše i podstiče da budem bolja. Ja znam da on nije čovek mog života, ali mislim da je moj delić duše iz prošlog života u njemu i da me zato sve moguće sile vuku ka njemu i teraju me da budem ovoliko zaljubljena. Toliko zaljubljena da se u njegovom prisustvu ispogubim i da ne umem ni rečenicu da sklopim. Da, prilično čudno za ovako pričljivu osobu. 

A ono što još više volim je to što mi uvek na pola teksta padne na pamet kako da ga nazovem i obično bude mnogo kul. E sada nije kul, nego je patetično zato što se tako i osećam. 

Do sledećeg pisanja,

xoxo, J.

Da li je to ljubav ili pivo?

Mislila sam da ovde neću pisati o ljubavi, no ljubav je deo mene, pa smo evo došli i do trenutka kada se i to desilo. Svakako mi je najlakši način da se teških emocija otarasim ovako, pa bez i malo borbe podležem ovom iskušenju.

Znate onaj osećaj kada vam je telo prepuno emocija, da prosto niste sigurni još koliko možete da podnesete i da li uopšte možete i ove postojeće da izdržite? Ne bih pitala da se ja ne osećam upravo tako. Zapravo, nije ni bitno da li poznajete ili ne poznajete ovo stanje, ja svakako izlaz ne vidim. Kakva skupina emocija na jednom mestu. Taman se oslobodim tih okova, gurnem pod krevet sve što sam ikada osećala i zaboravim na postojanje tih potisnutih emocija i onda BUM! Izgleda da je okidač prelako pronaći. Sama ideja o njemu je okidač, još ako se pojavi pored mene, to je već gotovo, izađu emocije, preplave čitavo moje telo i ne daju mi mira danima.

E, ono što mene zanima jeste: zašto je on tako jebeno predobar prema meni? Zašto me ne ignoriše? Zašto kada i on i ja znamo činjenično stanje stvari i znamo koliko su dva i dva (valjda) i znamo oboje koliko ja osećam svašta i koliko on ne oseća ništa i opet, on ne ume da bude đubre lepo i da me odgurne od sebe, već me svakim svojim postupkom sve više privlači, zašto? Ja se svakog momenta u njegovoj blizini iznova i iznova i iznova zaljubljujem. Taman lepo sebi zatvorim tu priču i onda se opet zaljubim, čini mi se još više i jače nego pre. Čemu više sve ovo? Čemu više sve ove priče? Čemu ova njegova divnost i moja nenormalna zaljubljenost? Realnost je jača i protiv nje ne možemo ni on ni ja. Prosto su stvari takve kakve jesu i nema tu mnogo priče.

Evo, ako čitaš ovo, a verujem da nećeš, ali eto, ako se desi, sledeći put kada se sretnemo, molim te, nemoj da budeš tako divan. Molim te, nemoj da budeš najdivnije stvorenje koje poznajem, budi đubre, nateraj me da te mrzim, to je jedini način! Jer, ono što me više ubija od ove bombe emocija jeste činjenica da ne mogu da imam nešto što smatram najvećim blagom. Ugasi ovu nadu, nemoj da rasplamsavaš ove vatre, pogasi ih sve do jedne, daj sve od sebe da te mrzim, jer drugi izlaz ne vidim. Hvala ti unapred.

I da, rekla bih ti još nešto. 

"Tražim da te niko nikad ne voli kao ja, tražim da se vreme vrati unazad, tražim ono što je moje, a znam da nemoguće to je." 

Koliko god nebulozno, patetično i bezvezno zvučalo, volim te.

I smej se ovome, tako i treba, nemoj da te grize savest. Treba da se smeješ, ja neću patiti tek onog trena kada te budem zamrzela, pa te molim da daš sve od sebe. Osim ako ne želiš da razgovaramo. Ili da pijemo pivo. Ljubav ili pivo?

xoxo, J.

Teorija književnosti (+teorije o glupim i bezveznim ljudima i svašta nešto)

Uvek mi je naslov bio problem, nikada nisam znala kako da nazovem svoje tekstove. Dešavalo se ili da mi padne na pamet nešto mnogo kul ili nešto mnogo glupo, ali svakako iskoristim sve što mi padne na pamet. Enivej, iako niko ne želi da komentariše, meni piše ovamo koliko puta je post otvoren, onaj o the bitch je preko 50 puta, pa sve i da je vas petoro samo pročitalo, super je i drago mi je. Hvala vam najlepše, ali slobodno i ostavlajte komentare, neće vam otpasti prsti. Ustvari, ne morate da komentarišete, samo čitajte.

Možda ja nisam skapirala poentu bloga, ali meni se sviđa da ga koristim da pišem kad god mi padne na pamet i da to delim sa svetom, jer se zalažem za, pre svega, zdravo razmišljanje i to je ono što ovim i želim da propagiram.

Ono što mi ovih dana bode oči su licemerje i potreba određenih ljudi da se bave tuđim životima. Nisam se nadala da ću naići na tako nešto, mada sam bila svesna postojanja dotičnih "divnih" osobina. Logično je da se ne nadam da ću na svojoj koži osetiti tako nešto i onda kada mi se desi tresne me onako fino po sred čela, pa mi treba neko vreme da se vratim u normalu i skontam kako je sve to deo života i kako se kroz sve to mora proći. Ja recimo ne razumem te potrebe za bavljenje tuđim životom. Pa ja sa ovim svojim jedva na kraj izlazim, još bi mi falilo i tuđim da se bavim. Jedino obrazloženje za tako nešto mi dođe da ti ljudi prosto vode neke dosadne živote i nemaju čime da se zanimaju. Ali i dalje moj mozak ne može da percipira poentu čitave te situacije. 

Ovih dana sam se dosta i sa licemerjem susretala. Znala sam ja da to postoji i nailazila na takve stvari u životu, naravno, ali kada od osobe od koje najmanje očekuješ osetiš licemerje koje te bukvalno peče po koži i očima i ne možeš da zaustaviš suze, onda je to grozno. Baš je onako grozno i izvlači iz čoveka potpunu indiferentnost prema situaciji, jer se drugačije, jelte, ni ne može protiv takvih kreatura. No, evo, ovim pisanjem sam želela da zatvorim sebi čitavu priču o razočarenjima, jer sam vrlo brzo shvatila da je to ono što mi je trenutno u životu najmanje potrebno i da imam mnogo ozbiljnijih problema sa kojima treba da se suočim. Ako se ti ljudi ne zapitaju kako je meni, zašto bih se ja zapitala kako je njima? Što meni kaže moja Tea: "Kad god ti je tako u životu, samo zamisli mene kako kažem: "Ma, boli me kurac." i sve će lakše da ti bude!" A stvarno i jeste tako.

Ono čemu se sada posvećujem najviše jesu nauke ove koje izučavam i koje nisu nimalo lake, ali me onaj krajnji cilj koji imam u glavi tera da se izborim sa svim ovim preprekama. Toliko sam se okrenula naukama da sam zaboravila šta to beše ljubav. Da, odmah se setim one pesme divne: "Podseti meeeee, šta to bjeeeeešeeee ljuuuubav!" Eto, ja sve kroz pesmu posmatram. Meni je čitav život muzika.

I ono što bih za kraj napisala jeste da sam sigurna da ste primetili da pišem ne baš tako izbrušenim jezikom, što se kosi sa mojom budućom profesijom, jelte, ali prosto želim da što više približim svoja razmišljanja čitaocima, tj. vama, pa se zato ne "izbacujem s termini". I to bi otprilike bilo to. Rekla bih. Pozdravljam vas uz ovu kafu koju ispijam i uz divnu teoriju književnosti koju ću nastaviti da iščitavam sada kad završim ovaj tekst. Stay tuned. 

xoxo, J.

Dodatak

Ovde ću kratko, vrlo, vrlo kratko. Dakle, razmišljala sam malo o svom postu današnjem i odlučila da napišem još jedan kratak sa informacijom da me apsolutno ne zanimaju nebitna mišljenja. Kontam da će se među mojim čitaocima pronaći ljudi kojima će se svideti što ja ovde piskaram, a postoje i oni koji će da govore da se "ubacujem", da je bespotrebno pisati ovakve stvari i iznositi svoja mišljenja. E, pa, dragi moji i drage moje, mene savršeno zabole ona stvar za zle jezike. Apsolutno. Mislite šta hoćete, pričajte šta hoćete, komentarišite slobodno, objasniću vam sve što vam nije jasno. :) Toliko za sada. Stay tuned. 

xoxo, J.

The bitch is back

The bitch is back

Više se ni ne sećam kada sam otvorila ovaj blog, ali znam da mi je žao što nisam izvela do kraja svoju nameru. Htela sam da pišem i pišem i pišem i onda sam somehow samo odustala i zaboravila na postojanje čitave ove priče. Sad mi nekako dođe žao, pa ću probati da se iskupim i zaista počnem da pišem ovo kako valja.

Dakle, u odnosu na vreme kada sam napravila stranicu, sada sam starija, što ne mora nužno značiti i pametnija, ali definitivno sam iskusnija, to je činjenica. Ja bih ovde pisala o svemu i svačemu, ali trudiću se da ne pretvorim blog u svoj lični dnevnik, što ne znači da se neće desiti da nekada napišem i više nego što bi trebalo.

No, da se posvetim temama koje me trenutno opterećuju. Prva i jedina koja mi je na pameti već danima je srce male Tijane. Ona danas leti u Hjuston i ja šaljem gomilu pozitivne energije univerzumu da izdrži put kako treba i da operacija uspe. Devojčica se bori za svoj život. I ona i njeni roditelji i cela Srbija. Ono što je u senci čitave priče je da smo mi Srbi ipak humani narod i jedna osmogodišnja slatkost od deteta je svojom bolešću uspela sve da nas ujedini, da se svi sa njom borimo za njen život. Sinoć sam gledala snimak iz Eksploziva i plakala sam gledajući. 

Nakon svega ovoga, još više sam sigurna da sam agnostik i da ne verujem u postojanje Boga nam svevišnjeg sve dok mi neko ne dokaže. U kom univerzumu bolesni umovi koju su u stanju da prežive 50 godina života i bez ikakvog razloga ubiju 15 ljudi samo zato što su mu se našli u blizini, a jedna divnost od deteta, jedan mladi život bude "nagrađen" tako teškom i surovom bolešću? To je nemoguće i ja ne želim da verujem da neko odozgo upravlja tim stvarima, jer ako je tako, užaaasno greši. Ko god da je. Koja god da je sila u pitanju.

Drugo što mi konstantno prelazi preko pameti je muzika. Ja bih volela da mogu da pevam za Tijanino srce. I ne samo za Tijanino zdravlje, već za zdravlje svih dobrih ljudi koji se nezasluženo bore sa najopakijim i najsurovijim bolestima! I iskreno se nadam da ću u budućnosti moći da zapevam protiv svih bolesti ovog sveta! Muzika je moj život, pevanje je igra, pevanje je život, pevanje sam ja.

S obzirom na to da sam starija, rešila sam da promenim sebe maksimalno. Par meseci unazad osećala sam da mi je promena potrebna, ali nekako sam upala bila u neki vrtlog iz koga nisam mogla da se menjam. Sad sam se iščupala iz vrtloga i odlučila da promenim sebe. Prvi korak je boja kose, ostajem dosledna crvenoj, ali ovaj on ljubičaste mi se mnogo sviđa. Naravno, promena nije samo fizičkog karaktera. Kako posmatraš život, tako će ti on vraćati. Dok sam ga posmatrala depresivnim očima, samo mi je depresiju i slao, od kako ga posmatram sa osmehom, lepe stvari mi se dešavaju, pa želim i drugim ljudima da preporučim da urade to.

A što se naslova tiče, pa bitch is back, ko treba, shvatiće, ko ne može da shvati, shvatiće eventually. :)

xoxo J.