Voliš, želiš, patiš, plačeš, moliš, tražiš, čekaš.

Neko mi je nekada rekao da žena u životu doživi dve velike ljubavi koje je prodrmaju i promene potpuno. Pojavi se taj neko zbog koga očima šapućeš, usnama miluješ, prstima govoriš. Taj neko ko te natera da preispitaš sebe i činiš sebe boljom samo zbog ljubavi koju osećaš. Pojavi se taj poseban muškarac koji te natera da te sve iznutra boli i peče zato što znaš da nikada neće biti tvoj.

Nije baš prijatan osećaj. Sve se u tebi trza, trese, lomi, peče, a spolja nabaciš osmeh i trudiš se da niko ne vidi koliko se raspadaš. Ne čuješ od njega ni glas, niti ti se javi, a nekako je uvek tu. Fizički je daleko, ne puno, ali daleko. A opet je svake sekunde tu, pored tebe. Pratiš ga u stopu, uvek si uz njega. A ne vidiš ga. Samo ga osećaš. 

Svaki poraz boli. Osećaš se poraženom samo zato što ne ispunjavaš kriterijume njegovog, baš njegovog ukusa. Osećaš se krivom što si lepša od devojčica koje ga jure i kojima se on u potpunosti predaje. Osećaš se kao guska zato što si starija, i po pravilu bi trebalo da si pametnija i da možeš da razgraničiš neke stvari, a opet su ti ruke vezane i ne umeš da ga pročitaš. Tek onda kada pobediš samu sebe, možeš se osećati kao pobednik, a sve dok je taj posebni muškarac tu, osećaćeš se poraženom.

Pa ako proizvodi toliku duševnu bol, da li je onda taj muškarac zaista onaj poseban? Svakako jeste. Uprkos svemu tome, on u ženi budi ono najbolje. Izvlači iz nje lepotu, dobrotu i nežnost. Podstiče je na nove podvige, daje oslonac njenoj ambicioznosti i tera je da radi na svojoj ličnosti konstantno. Da uvek bude bolja, iskrenija, pametnija. 

Žena voli najjače na svetu, posebno onog koji je neće. A onog trenutka kada shvati da je on za nju nedostižan, tog trenutka ga još više voli. Želi ga samo za sebe, želi da ga poljubi, da se po prvi put u potpunosti preda baš tom muškarcu, jer veruje da je poseban. U svakom slučaju jeste, na ovaj ili onaj način, poseban je.

Posebno zaboli kada na potpuno bezazlen način vidiš da je dobro i padne ti kamen sa srca. Kada samo vidiš sliku, sliku na kojoj vidiš da je dobro i da mu jedino ti fališ, tu, baš sa njegove leve strane, vidiš da je prazno i da tu stoji baš tvoje ime.

Voliš, želiš, patiš, plačeš, moliš, tražiš, čekaš. Čekaš zauvek. Jer nemaš dve velike ljubavi, imaš samo jednu i prepoznaš je. Na tebi je da čekaš ili mu samo tri puta kažeš da te voli i on zasta pomisli da te voli. Ti biraš da li želiš da misli da te voli ili želiš da čekaš da te zaista voli. 

Do sledećeg pisanja i sledećeg buđenja emocija,

J.

The great love, once in a lifetime

Mi smo žene čudna bića. Nekako uvek želimo ono što ne možemo da imamo, a kada to dobijemo, nije nam više zanimljivo. Ja se ne bih u potpunosti složila sa tim. Ova tvrdnja je možda donekle tačna ako se radi o nekoj bezazlenoj stvari, ali ako se radi o nečemu velikom, onda kada dobijemo to nešto veliko, postajemo borci i čuvari tog blaga. Prosto niko i ništa nam ne može to oduzeti, sve dok to blago ne reši da samo odšeta od nas i ostavi nas slomljene duše i pokidanih snova.

Uvek u životu težimo ka onom najvišem, pa čak i kada dospemo dotle, nekako mislimo da postoji veće i bolje, pa onda jurimo za tim. Svaka žena koja bar malo voli i poštuje sebe, a trebalo bi da sve tako razmišljamo, može potvrditi da za sebe, naravno, uvek želi ono najbolje. A šta kada se pojavi osoba za koju želimo nešto više nego za same sebe? Da li nam je tada dovoljna sitnica da nas učini najsrećnijima na svetu?

Ja verujem da je tako. Zapravo, ne verujem, ja osećam. Konretno se u ovoj situaciji fokusiram na ljubav i osobu muškog pola kojoj želim više i bolje nego samoj sebi. Ja njemu želim da mu na svakom koraku cvetaju ruže, a sebi, ako se pojavi pupoljak samo, dobro je. Ja njemu želim bezuslovnu i neograničenu količinu sreće koja će ga pratiti kroz život. Ja umem da se nosim sa neserećom, očeličila sam se. Sve što njega zaboli, mene zaboli deset puta jače. Sve što njega učini tužnim, mene čini tužnijom. Sve ono što njega ispunjava i čini srećnim, mene čini ispunjenijom i srećnijom. 

Težim ka našem zajedništvu. Jurim ka njemu i želim da ga ščepam obema rukama i da ga nikada ne pustim od sebe. Sebična sam, priznajem. Želim svaki njegov pogled, poljubac, dodir, želju samo za sebe. Želim da mi bude jedini i da ja njemu budem jedina. Želim da me voli čitavim bićem i želim da i ja njega volim isto tako, pa čak i duplo. Želim da stvorimo novi život, novo sve.

Ja za nas ne želim da dođe momenat kada ćemo se prezasititi jedno drugog, želim da to bude nemoguće. Želim da zajedno pobijemo činjenicu da sve ogromne, ekstravagantne ljubavi su osuđene na propast, na dno. Ja to nama ne želim.

Šta ako? Večito pitanje, šta ako? Nije bitan nastavak, prosto samo ove dve reči kreću sa crvima sumnje i kada jednom pomisliš na njih, tu je kraj. isprojektuješ sebi u glavi čitave scenarije i onda aktiviraš svoj ženski gen koji te tera da svog muškarca sačuvaš samo za sebe! Obično sledi bumerang. Obično ga tako najlakše odgurneš od sebe i ostaneš sama na podu svoje sobe, sa cigaretom u desnoj i čašom alkohola u levoj ruci, jer shvataš da ti ništa drugo neće pomoći. Umesto da ustaneš i ščepaš svog muškarca, ostaćeš da ležiš na podu i nikada se nećeš pomeriti sa te tačke. Zauvek ćeš ga voleti, jer to smo mi, čudna bića, žene.

J.

Destruktivnost

Previše otrovnih strelica sa raznih strana. Želim da se smejem, želim da posmatram svet kroz pozitivu, ali šta kada je čovek okružen destruktivnim ljudima? Šta onda?

S obzirom na ovu moju preosećajnost, od koje mi je sve više muka, prosto mi je nezamislivo da budem sama na ovom svetu. Moram biti okružena ljudima, okružena prijateljima, ljudima kojima je stalo do mene. Nekada ranije, rekla bih da je previše narcisoidno tražiti da budem voljena. Sada je potpuno drugačije. Nije narcisoidno, već sasvim normalno želeti da budem prihvaćena i voljena baš ovakva kakva jesam.

Ljudi su mi govorili da ću prijatelje naći do fakulteta i da nakon toga nema pravih prijatelja i ja sam slepo verovala u to, da bih došla do situacije gde su me ti "pravi prijatelji" napustili. Kao savršen izgovor uvek se uzimaju slabosti onog drugog i puca se na savest, tu najviše boli.

Čovek je satkan od svojih misli, osobina, postupaka, uspeha, padova i grešaka. U okruženju u kom sam živela prihvataju se samo plusevi. Jedna mana, jedan pad, jedna greška, letiš napolje bez govora. U tom svetu destruktivnih ljudi nema praštanja. 

Žao mi je što sam dobre ljude gurala od sebe i okrenula se ka magnetnom privlačenju destruktivnih. No, ti dobri ljudi su uvek tu. U pola noći će iz drugog grada doći u moj samo da se vidimo i popijemo kafu. U sred ispitnog haosa će meni praviti društvo i slušati moje probleme i zajedno ćemo pronalaziti rešenja. Te ljude najviše cenim.

Ja sam slobodna, ona koja voli da sanjari. Ja volim da pevam, muzika čini mene. Ja imam svoje uspehe, ali i svoje poraze i svoje greške. Konstantna preispitivanja, da li sam ja loš čovek ili sam okružena lošim ljudima? A možda je i nešto treće?

S obzirom na to da uvek iz ljudi čupam ono što je najbolje i onda to veličam, ja želim da verujem da nisam okružena lošim ljudima, svako od njih ima svoje vrline i svoje mane. Takođe, znam da ja nisam loš čovek. Ali, zašto je onda toliko poražavajuća činjenica da pored mojih vrlina, ljudi uporno čupaju moje mane i izdižu ih kao nešto negativno? Da li prosto u životu uvek mora da postoji crno i belo, pa je meni zapalo da budem crno?

Ne volim crne misli. Volim optimizam, pogotovo onaj ničim izazvan, čak i u onim danima kada za optimizam apsolutno nema razloga. Prosto je život satkan od pozitivnih i negativnih vijuga i ja želim da čupam one pozitivne i rado ih se sećam, a da mi one negativne prolaze poput lošeg sna.

I opet, sve je relativno, jer su možda nekome vrline mane, a mane vrline. Vrlina je govoriti o nekome iza leđa, to se ceni. Mana je neiskustvo na ljubavnom planu, i to najveća.

Šta to uporno ljude čini tužnim individuama? Kakvo je ovo okruženje? Zar nije vrlina dobrih ljudi prihvatati druge ljude onakve kakvi jesu? Zbog čega je konstantno potrebna modifikacija ličnosti ne bi li jedan čovek bio prihvaćen u društvu? Da li se konstantno svi pretvaramo u destruktivne ljude zbog destruktivnosti kojom smo okruženi?

Na kraju, sve to pada u vodu. Emocije su ono što nas čini toplim i voljenim bićima, i one nam grade put odnosa sa drugim ljudima. Može milion ljudi videti tvoje vrline i veličati ih, ali ako ta jedna specifična, posebna osoba ne vidi bar jednu, sve jače boli, jače peče i duže traje.

J.