Meca Dobrić

Skoro nedelju dana nisam pisala. Nije da nemam inspiracije, nego je ispitni rok, pa kao učim. Nije kao, stvarno učim i stvarno se trudim da budem uspešnija nego u prošlom roku, ali mnogo mi je veliki problem što se meni uopšte ne sviđa ovaj fakultet. Neću da studiram književnost, hoću da studiram srpski jezik i lingvistiku i sve što nije književnost. Volim ja da čitam, volim. Volim i da pišem, da se primetiti. Ali nekako mi je naporno studiranje književnosti. Najgora grupa za srpski jezik i književnost je u Nišu jer se ovde sve svodi samo na književnost, književnost i književnost. 

Neću da razmišljam o tome. Razmišljaću o divnosti proleća ovog jer mi je divno što konačno može po čitavu noć da se bude napolju i da bude lepo svim ljudima! I volim to sunce preko dana. I volim jednog dečka. Zapravo, ne volim ga, jer je to neralno s obzirom na vremenski period moje zaljubljenosti, ali da sam se zaljubila, jesam i to previše. E, ono što meni nije jasno i što svake noći pokušavam sebi da objasnim je zašto se ja, pobogu, toliko vezujem i toliko tragično doživljavam tu zaljubljenost kada je situacija i više nego jasna. Trenutno, koliko god da ja njega želim, toliko on mene ne želi. I tu nema dalje priče, nije potrebno, reči su suvišne. I zašto se ja toliko i dalje mučim? I zašto ja i dalje negde duboko u srcu imam osećaj neki toliko pozitivan? I zašto ja i dalje produbljujem ovu zaljubljenost kada svrhe očigledno nema? Zato što je on jedan divan dečak. Zato što je on jedan meca dobrić i zato što je nemoguće da se čovek ne zaljubi u takvo jedno stvorenjce. Moj svet čini ljubav, pa zato i pišem o tome toliko i zato ovoliko mesta na blogu ostavljam samo za ljubav. Jer, kako god stvari stajale i koliko god jasna situacija bila, niko nikada ne može da mi oduzme ovaj divan osećaj zaljubljenosti i ove divne leptire iz stomaka. I to je ono što cenim. A i to što me inspiriše i podstiče da budem bolja. Ja znam da on nije čovek mog života, ali mislim da je moj delić duše iz prošlog života u njemu i da me zato sve moguće sile vuku ka njemu i teraju me da budem ovoliko zaljubljena. Toliko zaljubljena da se u njegovom prisustvu ispogubim i da ne umem ni rečenicu da sklopim. Da, prilično čudno za ovako pričljivu osobu. 

A ono što još više volim je to što mi uvek na pola teksta padne na pamet kako da ga nazovem i obično bude mnogo kul. E sada nije kul, nego je patetično zato što se tako i osećam. 

Do sledećeg pisanja,

xoxo, J.

Da li je to ljubav ili pivo?

Mislila sam da ovde neću pisati o ljubavi, no ljubav je deo mene, pa smo evo došli i do trenutka kada se i to desilo. Svakako mi je najlakši način da se teških emocija otarasim ovako, pa bez i malo borbe podležem ovom iskušenju.

Znate onaj osećaj kada vam je telo prepuno emocija, da prosto niste sigurni još koliko možete da podnesete i da li uopšte možete i ove postojeće da izdržite? Ne bih pitala da se ja ne osećam upravo tako. Zapravo, nije ni bitno da li poznajete ili ne poznajete ovo stanje, ja svakako izlaz ne vidim. Kakva skupina emocija na jednom mestu. Taman se oslobodim tih okova, gurnem pod krevet sve što sam ikada osećala i zaboravim na postojanje tih potisnutih emocija i onda BUM! Izgleda da je okidač prelako pronaći. Sama ideja o njemu je okidač, još ako se pojavi pored mene, to je već gotovo, izađu emocije, preplave čitavo moje telo i ne daju mi mira danima.

E, ono što mene zanima jeste: zašto je on tako jebeno predobar prema meni? Zašto me ne ignoriše? Zašto kada i on i ja znamo činjenično stanje stvari i znamo koliko su dva i dva (valjda) i znamo oboje koliko ja osećam svašta i koliko on ne oseća ništa i opet, on ne ume da bude đubre lepo i da me odgurne od sebe, već me svakim svojim postupkom sve više privlači, zašto? Ja se svakog momenta u njegovoj blizini iznova i iznova i iznova zaljubljujem. Taman lepo sebi zatvorim tu priču i onda se opet zaljubim, čini mi se još više i jače nego pre. Čemu više sve ovo? Čemu više sve ove priče? Čemu ova njegova divnost i moja nenormalna zaljubljenost? Realnost je jača i protiv nje ne možemo ni on ni ja. Prosto su stvari takve kakve jesu i nema tu mnogo priče.

Evo, ako čitaš ovo, a verujem da nećeš, ali eto, ako se desi, sledeći put kada se sretnemo, molim te, nemoj da budeš tako divan. Molim te, nemoj da budeš najdivnije stvorenje koje poznajem, budi đubre, nateraj me da te mrzim, to je jedini način! Jer, ono što me više ubija od ove bombe emocija jeste činjenica da ne mogu da imam nešto što smatram najvećim blagom. Ugasi ovu nadu, nemoj da rasplamsavaš ove vatre, pogasi ih sve do jedne, daj sve od sebe da te mrzim, jer drugi izlaz ne vidim. Hvala ti unapred.

I da, rekla bih ti još nešto. 

"Tražim da te niko nikad ne voli kao ja, tražim da se vreme vrati unazad, tražim ono što je moje, a znam da nemoguće to je." 

Koliko god nebulozno, patetično i bezvezno zvučalo, volim te.

I smej se ovome, tako i treba, nemoj da te grize savest. Treba da se smeješ, ja neću patiti tek onog trena kada te budem zamrzela, pa te molim da daš sve od sebe. Osim ako ne želiš da razgovaramo. Ili da pijemo pivo. Ljubav ili pivo?

xoxo, J.

Teorija književnosti (+teorije o glupim i bezveznim ljudima i svašta nešto)

Uvek mi je naslov bio problem, nikada nisam znala kako da nazovem svoje tekstove. Dešavalo se ili da mi padne na pamet nešto mnogo kul ili nešto mnogo glupo, ali svakako iskoristim sve što mi padne na pamet. Enivej, iako niko ne želi da komentariše, meni piše ovamo koliko puta je post otvoren, onaj o the bitch je preko 50 puta, pa sve i da je vas petoro samo pročitalo, super je i drago mi je. Hvala vam najlepše, ali slobodno i ostavlajte komentare, neće vam otpasti prsti. Ustvari, ne morate da komentarišete, samo čitajte.

Možda ja nisam skapirala poentu bloga, ali meni se sviđa da ga koristim da pišem kad god mi padne na pamet i da to delim sa svetom, jer se zalažem za, pre svega, zdravo razmišljanje i to je ono što ovim i želim da propagiram.

Ono što mi ovih dana bode oči su licemerje i potreba određenih ljudi da se bave tuđim životima. Nisam se nadala da ću naići na tako nešto, mada sam bila svesna postojanja dotičnih "divnih" osobina. Logično je da se ne nadam da ću na svojoj koži osetiti tako nešto i onda kada mi se desi tresne me onako fino po sred čela, pa mi treba neko vreme da se vratim u normalu i skontam kako je sve to deo života i kako se kroz sve to mora proći. Ja recimo ne razumem te potrebe za bavljenje tuđim životom. Pa ja sa ovim svojim jedva na kraj izlazim, još bi mi falilo i tuđim da se bavim. Jedino obrazloženje za tako nešto mi dođe da ti ljudi prosto vode neke dosadne živote i nemaju čime da se zanimaju. Ali i dalje moj mozak ne može da percipira poentu čitave te situacije. 

Ovih dana sam se dosta i sa licemerjem susretala. Znala sam ja da to postoji i nailazila na takve stvari u životu, naravno, ali kada od osobe od koje najmanje očekuješ osetiš licemerje koje te bukvalno peče po koži i očima i ne možeš da zaustaviš suze, onda je to grozno. Baš je onako grozno i izvlači iz čoveka potpunu indiferentnost prema situaciji, jer se drugačije, jelte, ni ne može protiv takvih kreatura. No, evo, ovim pisanjem sam želela da zatvorim sebi čitavu priču o razočarenjima, jer sam vrlo brzo shvatila da je to ono što mi je trenutno u životu najmanje potrebno i da imam mnogo ozbiljnijih problema sa kojima treba da se suočim. Ako se ti ljudi ne zapitaju kako je meni, zašto bih se ja zapitala kako je njima? Što meni kaže moja Tea: "Kad god ti je tako u životu, samo zamisli mene kako kažem: "Ma, boli me kurac." i sve će lakše da ti bude!" A stvarno i jeste tako.

Ono čemu se sada posvećujem najviše jesu nauke ove koje izučavam i koje nisu nimalo lake, ali me onaj krajnji cilj koji imam u glavi tera da se izborim sa svim ovim preprekama. Toliko sam se okrenula naukama da sam zaboravila šta to beše ljubav. Da, odmah se setim one pesme divne: "Podseti meeeee, šta to bjeeeeešeeee ljuuuubav!" Eto, ja sve kroz pesmu posmatram. Meni je čitav život muzika.

I ono što bih za kraj napisala jeste da sam sigurna da ste primetili da pišem ne baš tako izbrušenim jezikom, što se kosi sa mojom budućom profesijom, jelte, ali prosto želim da što više približim svoja razmišljanja čitaocima, tj. vama, pa se zato ne "izbacujem s termini". I to bi otprilike bilo to. Rekla bih. Pozdravljam vas uz ovu kafu koju ispijam i uz divnu teoriju književnosti koju ću nastaviti da iščitavam sada kad završim ovaj tekst. Stay tuned. 

xoxo, J.

Dodatak

Ovde ću kratko, vrlo, vrlo kratko. Dakle, razmišljala sam malo o svom postu današnjem i odlučila da napišem još jedan kratak sa informacijom da me apsolutno ne zanimaju nebitna mišljenja. Kontam da će se među mojim čitaocima pronaći ljudi kojima će se svideti što ja ovde piskaram, a postoje i oni koji će da govore da se "ubacujem", da je bespotrebno pisati ovakve stvari i iznositi svoja mišljenja. E, pa, dragi moji i drage moje, mene savršeno zabole ona stvar za zle jezike. Apsolutno. Mislite šta hoćete, pričajte šta hoćete, komentarišite slobodno, objasniću vam sve što vam nije jasno. :) Toliko za sada. Stay tuned. 

xoxo, J.

The bitch is back

The bitch is back

Više se ni ne sećam kada sam otvorila ovaj blog, ali znam da mi je žao što nisam izvela do kraja svoju nameru. Htela sam da pišem i pišem i pišem i onda sam somehow samo odustala i zaboravila na postojanje čitave ove priče. Sad mi nekako dođe žao, pa ću probati da se iskupim i zaista počnem da pišem ovo kako valja.

Dakle, u odnosu na vreme kada sam napravila stranicu, sada sam starija, što ne mora nužno značiti i pametnija, ali definitivno sam iskusnija, to je činjenica. Ja bih ovde pisala o svemu i svačemu, ali trudiću se da ne pretvorim blog u svoj lični dnevnik, što ne znači da se neće desiti da nekada napišem i više nego što bi trebalo.

No, da se posvetim temama koje me trenutno opterećuju. Prva i jedina koja mi je na pameti već danima je srce male Tijane. Ona danas leti u Hjuston i ja šaljem gomilu pozitivne energije univerzumu da izdrži put kako treba i da operacija uspe. Devojčica se bori za svoj život. I ona i njeni roditelji i cela Srbija. Ono što je u senci čitave priče je da smo mi Srbi ipak humani narod i jedna osmogodišnja slatkost od deteta je svojom bolešću uspela sve da nas ujedini, da se svi sa njom borimo za njen život. Sinoć sam gledala snimak iz Eksploziva i plakala sam gledajući. 

Nakon svega ovoga, još više sam sigurna da sam agnostik i da ne verujem u postojanje Boga nam svevišnjeg sve dok mi neko ne dokaže. U kom univerzumu bolesni umovi koju su u stanju da prežive 50 godina života i bez ikakvog razloga ubiju 15 ljudi samo zato što su mu se našli u blizini, a jedna divnost od deteta, jedan mladi život bude "nagrađen" tako teškom i surovom bolešću? To je nemoguće i ja ne želim da verujem da neko odozgo upravlja tim stvarima, jer ako je tako, užaaasno greši. Ko god da je. Koja god da je sila u pitanju.

Drugo što mi konstantno prelazi preko pameti je muzika. Ja bih volela da mogu da pevam za Tijanino srce. I ne samo za Tijanino zdravlje, već za zdravlje svih dobrih ljudi koji se nezasluženo bore sa najopakijim i najsurovijim bolestima! I iskreno se nadam da ću u budućnosti moći da zapevam protiv svih bolesti ovog sveta! Muzika je moj život, pevanje je igra, pevanje je život, pevanje sam ja.

S obzirom na to da sam starija, rešila sam da promenim sebe maksimalno. Par meseci unazad osećala sam da mi je promena potrebna, ali nekako sam upala bila u neki vrtlog iz koga nisam mogla da se menjam. Sad sam se iščupala iz vrtloga i odlučila da promenim sebe. Prvi korak je boja kose, ostajem dosledna crvenoj, ali ovaj on ljubičaste mi se mnogo sviđa. Naravno, promena nije samo fizičkog karaktera. Kako posmatraš život, tako će ti on vraćati. Dok sam ga posmatrala depresivnim očima, samo mi je depresiju i slao, od kako ga posmatram sa osmehom, lepe stvari mi se dešavaju, pa želim i drugim ljudima da preporučim da urade to.

A što se naslova tiče, pa bitch is back, ko treba, shvatiće, ko ne može da shvati, shvatiće eventually. :)

xoxo J.