Sedela je i zurila u svoje lice u ogledalu. Isprazne misli lelujale su svuda oko nje, a nekako nije imala ni jednu čvrstu za koju bi se uhvatila. U jednom momentu razmišljala je o sebi, pa o njemu, pa o prošlosti, pa o budućnosti, pa se tek negde mogla provući koja misao o predstojećoj večeri, dočeku nove godine, novog početka, svega novog. Mahinalno je nanosila puder i rumenilo na lice i docrtavala obrve. Kako su samo različite i nikada nisu onako kako treba, uvek im fali neko docrtavanje, a to je mrzela najviše na svetu. U roju tih misli smislila je da malo osenči oči i usne oboji jarkim, crvenim karminom, poput krvi. To nikako ne bi mogao biti promašaj. Nije imala pojma šta će obući, verovatno nešto što prvo dohvati, nije baš imala ni vremena ni volje da dugo razmišlja o tome.
Nekako je čudno kada je svuda u stanu tiho. Koliko god joj je prijala ta tišina i smiraj pred buru, jedva je čekala da izađe iz stana i utopi se u masu srećnih ljudi. Postala je ono što je najviše mrzela. Crpla je energiju srećnih ljudi, ne puno, malo samo, bar dok joj ne stigne zapisana sreća.
Brzo je završila sa spremanjem i pridružila se ljudima koje je volela. Iako su ovaj doček rešili provesti u kućnoj varijanti, atmosfera je bila jako prijatna. Šalili su se, pili, igrali, pevali, nekako je svuda vladala pozitivna energija. I ona se smejala. Nije to bio lažni osmeh, bio je pravi, onaj iz duše. Volela je da provodi vreme sa svojim prijateljima, pa joj je isto tako i u ovoj čarobnoj noći bilo drago što su svi tu sa njom.
Ipak, nije mogla da ne pomisli na njega. Koliko god se trudila, uvek joj je bio u mislima, uvek ga je osećala. Neprestano se pitala zbog čega sve to tako dugo traje ako ne zbog srećnog kraja. Konstantno je preispitivala sebe, radila na sebi, menjala se, ne bi li dobila ono što najviše želi.
"Hej, ljudi, još malo, hajde da odbrojavamo!", viknuo je jedan njen prijatelj.
Pridružila se odbrojavanju znajući da je godinu dana preživela i da još teže godine tek slede.
"Deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri, dva, jedan!!!..."
Ponovo je sedela pred ogledalom. Kosa joj je bila znatno duža, i dalje obojena u njenu omiljenu boju. Zurila je u svoje lice i videla onaj sjaj u očima koji je imala samo još jedna osoba pored nje.
"Dušo, mogla bi da požuriš malo, nestrpljiv sam, jedva čekam da im vidim lica kada nas budu videli zajedno!", čula je muški glas.
"Stižem!", rekla je.
Ustala je sa stolice, otišla do predsoblja, obula cipele i zagrlila tako čvrsto svog muškarca.
"Idemo, biće jako zabavno!", rekla je i poljubila ga.
Tog momenta joj se u glavi motala samo slika nje same, kako se pre sedam godina bez imalo entuzijazma spremala i otišla sama na zabavu sve vreme razmišljajući o njemu. Sada su joj se oči sjajile jer je pored sebe imala baš njega, a iznenađenje je tek sledilo.
Kada su bili na pola puta otprilike, zastala je u nadi da će i on zastati i pogledati je u oči. To je i uradio. Taj sjaj u očima je volela najviše na svetu.
J.
