Uvek te osetim

Mrzim ove noći. Ove posebne noći kada ne mogu da zaspim i kada konstantno razmišljam o tebi. Reći će ljudi da polako prelazi u opsesiju ova moja zaljubljenost. Demantovaću to odmah. U ovom slučaju, radi se o apsolutno najiskrenijem zaljubljivanju ikada. 

Dragi moji čitaoci, znam odmah šta ćete pomisliti. 

"Evo je ova, opet patetiše o ljubavi i uzvišenim silama, bla, bla..."

Sama činjenica da i dalje čitate ovo što pišem, a znam da čitate, meni je dovoljna. Nekome će se svideti ovo što ja piskaram, nekome neće i otprilike želim da se zahvalim obema grupama što uopšte čitate ove moje bitne reči iz života jednog idiota.

Elem, da nastavim. Ne volim kada mi se ovo dešava, kada me muči nesanica. Volim noć. Da se ja pitam zamenila bih apsolutno noć i dan. Da li iz mene govori ono demonsko, ono što se samo noću budi, zaista ne bih znala. Pre par dana sam vam pisala o dobrim stranama ove moje magije koju posedujem. Ja zaista verujem u magično i čarobno. Previše je slučajnosti oko mene da bih i dalje verovala u njih. Ja verujem u sudbinu, u ono što je negde zapisano. Verujem u paralelno postojanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. I kada bih samo našla način samo da bacim pogled na svoju budućnost, jedino što bih zahtevala da vidim jeste da li si ti pored mene. Da, baš ti, posebni čitaoče. Sigurna sam da svaki tekst pročitaš i nasmeješ se uvek onako zagonetno kako samo ti umeš. Pošto ne umemo da razgovaramo drugačije, izabrala sam ovaj način da ti se obratim. Sledim svoje misli, svoja osećanja, svoje osećaje i ono što me muči sada jeste što te osećaje ne umem da pročitam onda kada treba, već shvatim šta mi se dešava tek kada sve prođe. Uvek te osetim. Iako ne umem baš uvek da protumačim, uvek te osetim. I kada je loše bilo, osetila sam. I sada, veruj mi, potpuni sam empata. Ne zato što ja tako želim, već zato što se dešava ono što i ti i ja izbegavamo da priznamo. Znaš, mi škorpije nismo ovako otvorene, ovde se zaista radi o nečemu uzvišenom. Iz nekog razloga, od kad sam te upoznala, stvorila se neka povezanost. Neka jaka veza, toliko jaka da te uvek predosetim, toliko jaka, da mi ponekad izaziva neopisivi bol u stomaku, kao recimo sada. 

Da se razumemo, ne mogu ja da te volim. Za to je potrebno dvoje. Ovde se radi o povezanosti koja se proteže samo sa moje strane i koja me već polako umara. Postaje bolna ta povezanost. I zaista, najiskrenije, volela bih da mogu da je prekinem potpuno, da ugasim sve emocije i da se konačno malo odmorim. 

Naravno, ono što bih više volela jeste da se sve to razvije u nekom drugom smeru, ali odavno sam svesna realnog stanja stvari. I zato bih sada volela da mogu da te pustim od sebe.

Često se setim kako sam jedva čekala da se preselim u Niš. Nešto me je vuklo ovde iako mi je mozak govorio da treba da istrajem u svojoj želji za Novim Sadom. Nešto jače je prevagnulo i nateralo me da ostanem ovde. Često pitam sebe da li si možda ti taj zbog koga sam trebala da ostanem. Isto tako, često poželim da sam otišla, jer, koliko god ja bila zaljubljive prirode i emocionalno jaka, ovo zaista postaje preterano umarajuće. Želim samo jednu noć za sebe, samo jednom da zaspim rasterećena, bez tereta ove povezanosti. Zaspala bih momentalno, znam to.

Znaš, nekada sam i ljuta na tebe. Ljuta sam što mi ne dozvoljavaš da ti priđem, ne dozvoljavaš mi da se razočaram i okrenem na drugu stranu, a to je upravo ono što mi je potrebno. Nešto što će prekinuti ovu bezazlenu povezanost. 

Zato što znam da ćeš pročitati ovo i nasmejati se, onako zagonetno, kako samo ti umeš, molim te, prekini ovu agoniju. Ti si ključ i samo ti to možeš. Probala sam, drugačije ne može.

Hvala ti za sve divne reči, uvek ih se rado setim.

J.