2. Prekratnica
Mnogo
toga možete saznati samo sedeći na terasi dok ispijate kafu. S obzirom na to da
su Džejn i Roni živeli u divnom kraju, blizu velikog hipermarketa, dešavalo bi
se da u toku dana hiljade i hiljade ljudi prođe pored njihove kuće. Svakog
popodneva, Džejn bi sedela na terasi, ispijala kafu i ocenjivala zadatke svojih
učenika ili pravila planove za naredne časove koje će držati. Kao što Englezi
piju čaj u pet sati, a Džejn je oduvek žalila što se nije rodila u Britaniji,
ona bi oko pet skuvala sebi kafu i prionula na posao, to je bilo ono što ju je
opuštalo. Možda se zato i udala za Ronija, zato što je bio Britanac, oduvek je
padala na njihov prefinjeni govor.
Dok
je tog toplog junskog popodneva pregledavala pismene zadatke svojih učenika,
desilo joj se nešto potpuno neočekivano. Iz jedne vežbanke ispalo je parče
papira na kome je bio naškraban neki broj telefona sa imenom pored. Kada je
pročitala ime kraj broja, Džejn se sledila. Zašto je uporno Frenk progoni i
tamo gde ne bi trebalo? Zašto se pojavi uvek kada taman zaboravi na njega?
Zapravo, ona nikada ne zaboravi, samo potisne svoje misli. Ima divnog supruga,
divan posao, divnu karijeru, ono o čemu je oduvek sanjala. I nekako, nije bila
potpuno srećna. To je, naravno, pripisivala trudnoći. Želela je decu toliko da
joj je bilo nejasno zašto ne može da natera sebe da prestane da uzima pilule za
kontracepciju. Roni je čak pomislio da nešto nije u redu sa njim, pa se
podvrgao raznim ispitivanjima, ali su rezultati, naravno, bili u redu.
Pogled
joj se opet gubio u daljini, dok je mahinalno palila cigaretu. Još od onog
novembarskog jutra, cigarete su joj postale svakodnevnica. S obzirom na to da
je želela da bude majka, ne bi trebalo da to radi, ali prosto nije pronašla
drugi način da se izbori sa svojim strahovima. Njenu zamišljenost prekinu
Ronijev glas.
„Džeeejn?
Džeeejn, stigao sam, gde si?“, pitao je Roni.
„Na
terasi!“, uzviknu ona.
„Da,
naravno.“, reče prilazeći da je poljubi, „Gde bi drugo ti bila nego ovde kada
je ovako lepo vreme?“
Džejn
se samo nasmeši. Volela je Ronija. Ali nekako nije imala više snage da ga voli
i da mu pokazuje svoju ljubav. Ona ustade i ode do kuhinje da skuva i Roniju
kafu. To je jedino umela u ovakvoj situaciji. Kada se vratila iz kuhinje, Roni
je držao u ruci onaj papirić sa imenom i brojem telefona, koji je bio okvašen
suzama, pa se ime i beše malo razmazalo. Ipak, uspeo je da pročita i nekako
nikada nije voleo to ime.
Džejn
mu je prinela šolju i gledala ga začuđeno. Nije volela ovaj hladni Ronijev
pogled. Primetila je papirić u njegovoj ruci.
„Plakala
si?“, upita je on.
„Naravno
da nisam. Zašto bih? Prosula sam vodu, evo i po ovim vežbankama, vidiš?“, reče
ona pokazujući mu na vežbanke koje su takođe bile okvašene suzama. Nije joj
poverovao, naravno, i ona je to jako dobro znala.
„Jesi
li ga videla? Dao ti je broj telefona? Zar on nije oženjen?“, pitao je Roni.
„Ne,
papirić je ispao iz vežbanke, možeš da nazoveš taj broj i da proveriš. Roni!
Mislila sam da mi veruješ.“, reče Džejn i sruči se na stolicu.
„Verujem
ti. Samo pitam.“, reče i ustade gužvajući papirić i bacajući ga preko ograde.
Krenuo
je ka sobi da se presvuče. Hteo je da izvede svoju ženu na večeru, danas im je
bila godišnjica braka. Ona je očigledno to zaboravila, sudeći po tome da je i
danas plakala za Frenkom.
„Umoran
sam i ujutru rano ustajem. Leći ću i čitaću neku knjigu.“, reče Roni, „I da,
nisam ti rekao, ali ovog vikenda ću biti odsutan, pozovi majku da dođe da bude
sa tobom, da ne budeš sama u ovoj kući, nije baš bezbedno.“ Okrenu
se i uđe u kuću.
Džejn je ostala da sedi na terasi. Nije imala snage da se
ponovo raspravlja sa njim i da ga ubeđuje da ništa više ne oseća prema Frenku
jer su oboje vrlo dobro znali da to nije tačno. Roni joj je puno puta do tada
predlagao da se razvedu, da želi da je pusti, ali ona nije imala srca da slomi
njegovo srce. Nije imala snage da samo odšeta.
Odjednom,
zazvoni joj telefon i na ekranu se pojavi njoj nepoznat broj. S obzirom na to
da je kraj školske godine, bila je ubeđena da neki roditelj zove da proveri
ocene svog deteta. Javila se mrzovoljno i potpuno se sledila kada je čula glas
preko telefona.
„Džejn,
Frenk je.“
Nije
imala snage da progovori. Zapravo, nije ni znala šta bi rekla. Pokušala je da promumla
nešto, ali nije uspela.
“Ne
bih te zvao da situacija nije ozbiljna.”, reče on.
“Šta
se dogodilo?”, upitala je drhtavim glasom, što zbog Frenka, što zbog osećaja da
je ono što će čuti užasno.
“Ne
postoji lak način da se ovako nešto saopšti, pa ću ti odmah reći. Džeremi je
imao saobraćajnu nesreću i poginuo je. Sahrana je u subotu ujutru, trebalo bi
da dođeš.”, reče Frenk.
“Oh,
Bože!”, izusti Džejn i briznu u plač. Nikada nije bila nešto posebno bliska sa
Džeremijem, ali joj je bio prijatelj iz mladosti, a pre svega, bio je oženjen
njenom tadašnjom najboljom drugaricom.
“Da
li stvarno misliš da sam ja poželjna tamo?”, upitala je.
“Džejn,
ja ne zalazim u vaše odnose. Poznavala si Džeremija, lepo bi bilo da ga
ispoštuješ sada. Ja sam kod Izabel, nije se bunila kada sam rekao da ću ti
javiti.”, rekao je Frenk.
Kao
i uvek, njega nije zanimalo ništa što je imalo veze sa Džejn.
“U redu,
doći ću. Sutra ću doleteti do Los Anđelesa, biću kod mojih. Hvala što si mi
javio.”, rekla je.
Spustivši
slušalicu, Džejn briznu u plač. Ovog puta nije bila sigurna zbog čega je.
Naravno, žao joj je bila što je izgubila prijatelja iako nisu bili u kontaktu
već godinama, ali razlog njenih suza bio je i to što je ponovo čula Frenkov
glas. Sedela je dugo sama na terasi, a onda se prebacila kod Ronija u krevet.
Naravno, okrenula mu je leđa. Kada je on ujutru ustao za posao, pravila se da
spava iako je bila budna.
