For in dreams, we enter a world that's entirely our own.

U ovoj eri interneta i socijalnih mreža, začudi me kada na nekoj od njih pročitam nešto što me inspiriše. U pauzi između čitanja bajki i dekliniranja imenica na staroslovenskom jeziku, otvorih Twitter i pročitah jednu jako zanimljivu konstataciju koja mi je razotkrila tajne mog već višednevnog emotivnog mučenja. 

Tvit je glasio ovako: "Kada bi ON znao koliko mu je dobro u mojoj mašti, ne bi se odvajao od mene." 

I ovo već počinje da me plaši, onako prilično. Kao da večeras ove socijalne mreže pokušavaju neku poruku da mi pošalju. Otvorim Facebook, kad tamo još jedna rečenica koja me gađa potpuno identično kao prethodna, ako ne i više.

"I desire things that will destroy me in the end." (Sylvia Plath)

U čitavom ovom haosu spremanja ispita, neobjašnjive nervoze, neprekidnog iščitavanja stručnih tekstova i dekliniranja imenica i konjugiranja glagola, provuče se i ovaj moj emotivni krah, onako me fino žigne i podseti na ono što pokušavam već mesecima da potisnem. 

Ja sam sanjar, volim svoje snove i težim da ih ostvarim. Ja maštam, tako divno maštam. I možda je to zapravo ključ svega. Ja ne želim da svoje emocije predam nekome zato što eto tako bi bilo logično. Sa ovih dvadeset godina nikada nisam bila u vezi niti osetila ljubav i onda je kao logično da se prepustim prvom koji naiđe.
Ne, nije logično. Moja shvatanja govore nešto potpuno drugo. Biću sama do četrdesete ako tako treba i ako se tada pojavi neko za koga osetim da treba da mu predam emocije, onda će tako i biti. Što naravno nije moj sluča, jer sam sigurna da će mnogo pre naići neko vredan moga voljenja. 

U ovom čudnom životnom haosu, ja i dalje na prvo mesto stavljam ljubav. I upravo se oko ljubavi sve vrti. Onda kada osetim da sam voljena, mojim uspesima nema kraja. Onda kada osetim da nisam, tu se ambicioznost pretvara u pesimizam i tada samo želim da sve prođe. Kakvo sam ja to biće kada me jedino ljubav pokreće?

Meni je žao što nemam neki drugi motiv u životu, što ne posmatram svet realno.

Ali to sam ja. U mom rečniku, reč "realno" ne postoji. U mom rečniku je najbitnija reč "san" i trudiću se svaki da ostvarim. 

Do tada, živeću u ovom divnom svetu, izatkanom mojim snovima i željama. Čekaću te svakog jutra na terasi, sa šoljom kafe u ruci. Dolazićeš svaki put do mene i ljubićeš me kao da me ljubiš prvi put. Jer, ništa se ne dešava slučajno...

J.

'Ajmo klinci, 100 dinara test, 100 dinara test. 200 dinara oba!

Pošto se nalazim u sred ispitnog roka, celog dana sam učila, otkako sam ustala. Nisam uključivala televizor, inače nisam neki ljubitelj televizije, ali jutros nisam ni uključila elektronske novine da vidim šta se dešava. Došavši sa posla, majka me je obavestila da je prijemni ispit za osmake odložen. Bila sam frapirana činjenicom da nam se školstvo pretvorilo u buvlju pijacu i da se testovi prodaju na ulici, ispred škola. Nešto slično se dogodilo i prošle godine, kada smo, naravno, imali istog ministra prosvete, no, to se nekako zataškalo. Svaka čast novinarima koji su došli do kopija ključa testa, pa to objavili i pružili šansu našem dragom ministru da brzo reaguje. Verujem da se inače ne bi setio.

Sve ovo bacilo me u razmišljanje i vratilo u vreme kada sam pre pet godina ja polagala prijemni ispit. Imala sam sreće i upisala se u filološko odeljenje, gde sam polagala samo srpski i engleski jezik, ono što mi je oduvek relativno i išlo dobro. No, sećam se i zbirke za prijemni iz matematike. Zadaci su bili grupisani po oblastima, nije bilo nijednog zadatka "na zaokruživanje". Zadaci su bili pravi matematički, a verujem da su i nama bili dosta lakši nego godinama unazad. Kako god, ja sam se tresla pred prijemni iz matematike, iako sam se već bila upisala u srednju školu. Izvukli su nam test, radili smo test, imala sam svega šest poena. Matematika me nikada nije preterano interesovala, pa mi je šest poena bilo sasvim dovoljno. Naravno, nije bilo priče o prepisivanju, nastavnici koji su nama dežurali su bili dosledni onome što se tražilo od njih. Naravno, po izlasku iz učionice sam čula priče kako su drugi prepisivali, jer su im "dobri" nastavnici dežurali. 

Godinama su se zadaci uprošćavali, da bi pre dve godine, ta famozna reformistička generacija radila potpuno nove zadatke, različito grupisane, drugačije formirane. Tada sam bila treća godina srednje škole i negde sam znala šta želim da studiram i čime da se bavim. Nisam imala puno izbora, ono što sam oduvek dobro znala bilo je gradivo iz srpskog jezika i književnosti, pa sam sebe i usmeravala ka tom fakultetu. Radoznalo sam prelistala tu reformisanu zbirku sa zadacima za prijemni ispit srpskog jezika i bila frapirana onim što sam videla. Neverovatno mi je bilo da su klincima onako lake zadatke postavili. Zadatke koji nisu zahtevali znanje, već su uglavnom zahtevali razmišljanje i mozganje. Kada sam malo razmislila, učinilo mi se da je donekle dobro da se klincima probudi taj kliker u mozgu, da krenu malo da razmišljaju, međuim, na probnom prijemnom su se katastrofalno snašli. Nije mi bilo jasno da toliko dece može da bude glupo, a onda sam shvatila da oni nisu glupi, već ih sistem zatupljuje. Famozna reforma školstva decu čini zatupljenijom, u svakom segmentu obrazovanja, potpuno identično nepravilno upotrebljenoj Bolonji.

Prošle godine sam se ja pripremala za prijemni ispit za fakultet, a moja sestra za srednju školu. Prešla sam sa njom čitavu zbirku da bi na kraju to rezultiralo sa 15 osvojenih poena od 20. Kada sam je pitala gde su joj pet poena, odgovorila je da su to bili novi zadaci koje nije znala da uradi. I o tome se i radi. 

Jedan Obradović, jednom davno, je oformio prosvetu u Srbiji, širio prosvetiteljstvo, ostavio za sobom neizmerno kvalitetna dela i potrudio se da se sve to pokrene. Da li je za srpsku prosvetu došao sudnji dan? Da li će drugi Obradović zatvoriti krug i uništiti sve ono što je prvi osnovao? Da li je našoj državi cilj da od dece prave zatupljene robove?

Ja se plašim. Najiskrenije se plaši. Kao budući profesor maternjeg jezika, ja ovim klincima nikako ne želim školstvo ostane ovakvo. Ja, kao jedinka, mogu da ih obrazujem onako kako ja smatram da je potrebno. Ali, šta ja mogu da uradim kada će deca već sistematski izlaziti zatupljena iz osnovnog obrazovanja. Nema tu puno izbora. Jedino što bi moglo da spasi čitavo školstvo jeste revolucija. Ne u pogledu ideje, već u pogledu delanja. Da li je našim ministrima uzvišenim cilj da ja, kao budući profesor i majka razmišljam o tome da svoju decu školujem van granica države u kojoj sam odrasla? 

I dok se umire zbog neodgovorne administracije, kod nas se na ulici prodaju testovi za prijemni ispit, poput čarapa. Pa onda nije ni čudno što se dešavaju takvi propusti u administraciji, danas je moguće da svako bude sve. Na stranu to što je prijemni lak, treba moralno sagledati čitavu situaciju. A jedino moralno je da naš ministar lepo odustane od onoga što ne ume i da prepusti posao nekome ko ume. 

Uvek te osetim

Mrzim ove noći. Ove posebne noći kada ne mogu da zaspim i kada konstantno razmišljam o tebi. Reći će ljudi da polako prelazi u opsesiju ova moja zaljubljenost. Demantovaću to odmah. U ovom slučaju, radi se o apsolutno najiskrenijem zaljubljivanju ikada. 

Dragi moji čitaoci, znam odmah šta ćete pomisliti. 

"Evo je ova, opet patetiše o ljubavi i uzvišenim silama, bla, bla..."

Sama činjenica da i dalje čitate ovo što pišem, a znam da čitate, meni je dovoljna. Nekome će se svideti ovo što ja piskaram, nekome neće i otprilike želim da se zahvalim obema grupama što uopšte čitate ove moje bitne reči iz života jednog idiota.

Elem, da nastavim. Ne volim kada mi se ovo dešava, kada me muči nesanica. Volim noć. Da se ja pitam zamenila bih apsolutno noć i dan. Da li iz mene govori ono demonsko, ono što se samo noću budi, zaista ne bih znala. Pre par dana sam vam pisala o dobrim stranama ove moje magije koju posedujem. Ja zaista verujem u magično i čarobno. Previše je slučajnosti oko mene da bih i dalje verovala u njih. Ja verujem u sudbinu, u ono što je negde zapisano. Verujem u paralelno postojanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. I kada bih samo našla način samo da bacim pogled na svoju budućnost, jedino što bih zahtevala da vidim jeste da li si ti pored mene. Da, baš ti, posebni čitaoče. Sigurna sam da svaki tekst pročitaš i nasmeješ se uvek onako zagonetno kako samo ti umeš. Pošto ne umemo da razgovaramo drugačije, izabrala sam ovaj način da ti se obratim. Sledim svoje misli, svoja osećanja, svoje osećaje i ono što me muči sada jeste što te osećaje ne umem da pročitam onda kada treba, već shvatim šta mi se dešava tek kada sve prođe. Uvek te osetim. Iako ne umem baš uvek da protumačim, uvek te osetim. I kada je loše bilo, osetila sam. I sada, veruj mi, potpuni sam empata. Ne zato što ja tako želim, već zato što se dešava ono što i ti i ja izbegavamo da priznamo. Znaš, mi škorpije nismo ovako otvorene, ovde se zaista radi o nečemu uzvišenom. Iz nekog razloga, od kad sam te upoznala, stvorila se neka povezanost. Neka jaka veza, toliko jaka da te uvek predosetim, toliko jaka, da mi ponekad izaziva neopisivi bol u stomaku, kao recimo sada. 

Da se razumemo, ne mogu ja da te volim. Za to je potrebno dvoje. Ovde se radi o povezanosti koja se proteže samo sa moje strane i koja me već polako umara. Postaje bolna ta povezanost. I zaista, najiskrenije, volela bih da mogu da je prekinem potpuno, da ugasim sve emocije i da se konačno malo odmorim. 

Naravno, ono što bih više volela jeste da se sve to razvije u nekom drugom smeru, ali odavno sam svesna realnog stanja stvari. I zato bih sada volela da mogu da te pustim od sebe.

Često se setim kako sam jedva čekala da se preselim u Niš. Nešto me je vuklo ovde iako mi je mozak govorio da treba da istrajem u svojoj želji za Novim Sadom. Nešto jače je prevagnulo i nateralo me da ostanem ovde. Često pitam sebe da li si možda ti taj zbog koga sam trebala da ostanem. Isto tako, često poželim da sam otišla, jer, koliko god ja bila zaljubljive prirode i emocionalno jaka, ovo zaista postaje preterano umarajuće. Želim samo jednu noć za sebe, samo jednom da zaspim rasterećena, bez tereta ove povezanosti. Zaspala bih momentalno, znam to.

Znaš, nekada sam i ljuta na tebe. Ljuta sam što mi ne dozvoljavaš da ti priđem, ne dozvoljavaš mi da se razočaram i okrenem na drugu stranu, a to je upravo ono što mi je potrebno. Nešto što će prekinuti ovu bezazlenu povezanost. 

Zato što znam da ćeš pročitati ovo i nasmejati se, onako zagonetno, kako samo ti umeš, molim te, prekini ovu agoniju. Ti si ključ i samo ti to možeš. Probala sam, drugačije ne može.

Hvala ti za sve divne reči, uvek ih se rado setim.

J.

My kind of love

Ovih dana se zaista nekako čudno osećam. S obzirom na čudnovatu prirodu ovih emocija koje se ovih dana stvaraju u meni, negde je i logično što se tako osećam. Budući da je u toku ispitni rok, skoro svaki slobodni trenutak koristim za učenje i onda mi se desi da uhvatim sebe kako istu rečenicu iščitavam po hiljaditi put i misli mi odlutaju par godina unazad. Ne znam zbog čega, ali ovih dana često razmišljam o onoj osobi koja sam bila pre par godina. 

Negde mi je drago što te osobe više nema, u smislu što zaista primećujem da sam uspela da izbrusim svoju ličnost onako kako sam htela. Naravno, treba tu još brušenja, ali negde sam zadovoljna ovom ličnošću koja sam sada. Često se i nasmejem pri pomisli na one moje čudne stavove klinke koja je želela da promeni čitav svet i često se i setim kuda me je to sve odvelo. Neka sećanja i nisu baš lepa, no, od malena su me upozoravali na dugačak jezik i govorili mi kako će me koštati mnogih prijateljstava. Pa, nisu prijateljstva bila u pitanju, ali uspevala sam da ljude itekako izvedem iz takta. Oduvek sam se služila elokventnošću, to mi je bio kec u rukavu. Dok su na mene kretali drvljem i kamenjem, ja sam se branila rečima i uspevala sam donekle. Možda zato što bi se ljudi obično zbunili kada bih upotrebila neku reč koja se i ne upotrebljava često na našim prostorima, pa bi negde možda i bili zbunjeni ne znajući tačno značenje i onda bi se povlačili.

Često mi padne na pamet i moj položaj u odeljenju u osnovnoj školi, a bogami i u srednjoj. Ne znam odakle sam više želela da pobegnem. U osnovnoj sam imala mali problem koji me je koštao socijalizacije. U najnezgodnije vreme u odrastanju deteta imala sam zdravstveni problem koji me je skoro učinio kompletno antisocijalnom osobom. Na sreću, uspela sam da se iščupam odatle. Imala sam uz sebe prijatelja sve to vreme, a kako me male stvari čine srećnim, to mi je negde i bilo dovoljno. U srednjoj školi sam samo bila među pogrešnim ljudima. Pardon, bilo je par pogrešnih ljudi u mom okruženju koji su me navodili na neke postupke kojima se baš i ne ponosim, ali i dalje stojim iza njih. Tu sam već pronašla neke prijatelje koji su za ceo život, otprilike. Ne viđamo se često, ali kad se vidimo nema kraja priči, a to je jedno bogato prijateljstvo. Zanimljivo je bilo to što smo tada svi nekako drugačije odnose imali sa profesorima, mnogo drugačije nego u osnovnoj školi. Dve ličnosti, potpune suprotnosti, su me naučile kako i šta u životu. Jedna je najbolje biće koje sam ikada upoznala, nežna, iskrena, krhka, potpuno čista duša koja me je vodila kroz najteže periode u školovanju. Druga je sušta suprotnost, a potpuna identičnost meni. Drska, jaka, bez dlake na jeziku, sa hladnim stavom i otvorenim nepokazivanjem emocija, a zapravo previše osećajna žena. Takve smo mi crvenokose, upravo takve. Nekako sada smatram da mi boja kose potpuno odgovara karakteru. Dragi moji neprijatelji, vi koji čekate moj konačni krah, znaćete da sam ga doživela tek onda kada prefarbam ovu crvenu kosu.

Dakle, godinama sam težila ka nečemu i osećam da sam konačno negde i stigla dotle. Sa svim ovim manama i vrlinama, ja zapravo jesam osoba koja sam želela da budem. Naravno, najbitnije na svetu je da čovek konstantno radi na sebi i usavršava sebe na svakom polju u životu i to je negde i logično. Svi težimo ka savršenstvu koje sami stvorimo u svojim glavama.

Ono što se godinama nije menjalo jeste moj stav prema muzici. Muzika je život, prosto ne bih mogla da zamislim svet u tišini. Tokom ovih godina moja ljubav prema muzici bivala je sve jača i jača. Makar se bavila muzikom samo za svoju dušu, kako kažu, neću nikada odustati.Muziku delim na kvalitetnu i nekvalitetnu, a sve ono što je kvalitetno može se naći na mojoj plejlisti. 

Ponosna sam na sebe što mi nisu idoli dotična "diva" ili starlete kojih je ovih dana previše u medijima. Ponosna sam na sebe što imam zdravo okruženje koje sam sama sebi stvorila. Ponosna sam na prijatelje koji su uvek tu za mene i za koje sam ja uvek na raspolaganju. Ponosna sam na fakultet koji studiram, jer, da se ne lažemo, nije nimalo lako. Ponosna sam na svoje roditelje, što su izdržali moje buntovničke dane, mada ih nije bilo puno. Ponosna sam na svoju sestru zato što se potajno negde ugleda na mene iako to ne želi da prizna. Ponosna sam na svoju životinju koju čuvam, jer sam i od Žike uspela da stvorim jedno dobroćudno biće. Ponosna sam na svoje uspehe i svoje padove. A što mi je negde najdraže od svega, ponosna sam na to što sam sposobna da oprostim i zavolim ljude koje nisam volela. 

Stay tuned, 

J.

Verujem u magiju jer sam magična

U poslednjih par meseci se zaista susrećem sa magičnim stvarima. Ne, ne govorim o metafori, govorim o zaista magičnim situacijama i događajima. Celog života sam verovala u magičnost i magiju samu po sebi, ali nikada nisam slutila da ću je zapravo i osetiti na svojoj koži. Sve do sada, kada sam govorila o magiji, govorila sam o nečemu apstraktnom što bih volela da je realno. Zaista. Možda zato što sam večni fan Harija Potera ili zato što obožavam seriju "Charmed", ali zaista sam oduvek verovala u magiju i želela da budem magična. 

Naizgled bezazlena pogađanja pitanja kolegama pred ispit su počela da budu sve učestalija. Nakon svakog ispita bih dobila gomile i gomile sms-ova da sam im tačno "prorekla" pitanja koja će izvući. Nije me to zbunjivalo. Zapravo, činilo me jako srećnom jer je konačno iz mene izlazila neka vrsta magije. Međutim, kako vreme odmiče, zaista počinjem da rušim tanku granicu između intuicije i magije. 

Oduvek sam bila jako intuitivna, međutim, kako starim izgleda da se ta intuicija pretvara u magiju svojstvenu samo meni i to je zapravo nešto što me čini srećnom. Sada sam već navikla na poruke u kojima me obaveštavaju o ispunjenjima mojih "proročanstava". Zaista, jako je dobar osećaj da se konačno dešava ono čemu sam težila čitavog života.

Škorpije i jesu jako mistične, pa eto, ovu moju magiju vezujem i za to. Kažu takođe i da su vodeni horoskopski znaci previše intuitivni i da uvek znaju unapred šta će im se desiti. Ranije sam se plašila ovih predosećaja u stomaku, međutim sada sam naučila da ih tumačim i nekako sam zadovoljna kada se pojave. Naučila sam da razlikujem kada predosećam nešto lepo, kada nešto ružno, kada nešto dobro, a kada nešto tužno. 

Isto tako verujem da u svima nama postoji tračak magije i da smo svi na neki način magična bića. Ja ne verujem u slučajnosti, sve se dešava sa razlogom. I dešava se upravo ono što u mozgu sami stvorimo. Smatram da ni sami nismo svesni koliko naš mozak sve stvara. Apsolutno svaku situaciju u kojoj se nađemo je mozak stvorio.

Međutim, pitanje je šta se dešava kada dođe do čuvenog momenta "...dve se u meni pobiše sile, mozak i srce, pamet i slast...". Šta onda? Bezbroj puta sam na svojoj koži osetila da mi mozak govori jedno, a srce nešto sasvim drugo. Naravno, uvek sam sledila srce. To je isto ono što karakteriše škorpije, prevelika osećajnost. To je mač sa dve oštrice, ali kako sam se naučila da u svemu pronađem nešto dobro, tako i u svojoj povređenosti uvek pronađem nešto čemu me je naučila. 

Univerzum je magičan. Univerzum je ono u šta veruju sanjari. Ja verujem u univerzum. Ja želim da univerzumu šaljem samo dobre misli i tako će mi ih i vratiti. Projekcija ljudskog mozga u univerzumu je zapravo ključ svega. 

Morala sam da podelim ovo sa vama, morala sam da imam ovo negde zapisano. Želim da ljudi veruju u sebe, jer verovati u sebe stvara magiju u čoveku, a ta magija može biti ključ čovekove sreće.

Reći ćete da sam luda. I složiću se sa vama. Jer mi se upravo sada dešavaju najneverovatnije moguće situacije i rađaju se najneverovatnija moguća osećanja.

Verujte u svoju magiju. Ja verujem u svoju jer jesam magična. Pa kako ko shvati. 

Do sledećeg kuckanja,

J.