Kamenče

Osetih nalet inspiracije. Prosto želim da pišem, da se oglasim, da me čujete. U ovom roju misli u glavi zaista ne mogu da izdvojim jednu temu o kojoj bih pisala. Obično, kada učim nešto, razvrstam sve lepo po bojama, po težini, naslažem papire i knjige i rasporedim sve u jednu organiovanu celinu i to je ono što sada sa svojim mislima nikako ne mogu da uradim. Prosto mi beže, lete, zuje i ne mogu da ih grupišem i odlučim o čemu bih pisala. Prepuštam se papiru i olovci (laptopu i blogu), pa ću vam već pisati o onome o čemu usput odlučim.

Prvo što mi ovih dana para uši jesu licimerne i zlonamerne priče. Izričito se zalažem za moralno i pravedno, iako se ja u bezbroj situacija postavim kao nemoralna i nepravedna osoba. Napominjem to čisto kao odgovor na zlurade komentare tipa: "Ti će pišeš o pravdi, a onomad si bila takva i takva.." Znam da ima takvih komentara i apsolutno me ne interesuje ko ih izgovara sve dok to nisu meni dragi ljudi. Dakle, lažna prijateljstva, tipa lajkujem ti svaki post samo zato što si samu/samog sebe prolasila/proglasio poznatom ličnošću u L.A.-u (Lost Aleksincu). Eto, do tih sitnica me nervira nepravda. Obično kad sam ovako u pms-u, sve mi je pojačano, pa i nervoza zbog toga što vazduh delim sa idiotima. To što se ulizujete i uvlačite nekome ko je sam sebe proglasio bitnim neće vam doneti bolji život. Bolji život treba sami da stvorite, treba sami da izgradite svoje snove, treba sami o sebi da brinete, a ne celog života da se šlepate uz nekog i očekujete da budete poštovani i voljeni.

Kada smo već kod voljenja, od poslednjeg pisanja, one famozne moderne bajke koju izmislih u momentu emocionalnog dna, mnogo toga se promenilo. Nekako mi se mozak pobunio i konačno uspeo da utiša i ućutka ovo srce i nekako je mozak pobedio. I meni se to sviđa, oduvek sam za mozak navijala. Nesvesno pružaš toliko ljubavi (ne prave, već ljubav određene vrste), toliko poštovanja, toliko brige, toliko neprospavanih noći. Nesvesno se stresiraš za svaki problem koji znaš i ne znaš i ne bude ti uzvraćeno ni jadnim "Ćao." na ulici. Nikada nisam bila od onih ljudi koji urade nešto dobro, pa očekuju da im se milion puta bolje vrati, prosto zahtevaju da im se uzvrati. Činila sam ono što mi je na duši, bilo to dobro ili loše, ali nekako mi se baš to loše uvek obilo o glavu, a ono dobro samo izbledelo i iščezlo.

Malo sam umorna da se toliko emotivno dajem i crpem i prosto se plašim da za mene neće ostati ljubavi, da ću je potrošiti na pogrešne ljude, a u poslednjih godinu dana to je ono što radim, rasipam energiju na pogrešne i samo pogrešne ljude.

Pomislim tako, kao recimo na početku leta, da sam konačno naletela na nekog ko nije pogrešan, na nekog ko bi možda mogao zaista da bude nešto više od prijatelja. I onda me, kao i svaki put, tresne po sred čela činjenica da je ovaj toliko pogrešan da ni prijatelj ne ume da bude. Pokušaš da skreneš misli sa onog očiglednog pogrešnog i da uspostaviš kontakt sa ovim u kom vidiš ono nešto, ali i tu nekako padaš. Ne nekako, već vrlo logično. Od osobe koja je izuzetno dobra, izuzetan prijatelj, izuzetna ličnost, a ima pogrešno društvo, ne možeš očekivati da razgovara otvoreno sa bilo kim. Prosto udariš u deset kineskih zidova i moraš sa strpljenjem i polako da ideš i razbijaš ciglu po ciglu, ne bi li stigla do suštine. A znam tu suštinu, prosto je poznajem, ali me zaista mrzi da se trudim da dođem do nje, jer ništa mi ne garantuje da će me suština prihvatiti baš ovakvu kakva jesam. Možda je suština samo dobra maska i jedanaesti kineski zid koji kada se rabije sledi potpuno razočarenje, a u ovom trenutku mi je još jedno razočarenje najmanje potrebno.

Pre neko veče, dok sam se vraćala kući, nesvesno bacih pogled ka nebu i ugledah zvezdu padalicu. Kako sam prethodni deo teksta sastavila još pre par dana i nisam znala kako da kompletiram celinu, zvezda padalica mi se učinila kao idealni zaključak. Viđala sam ih ja ovog leta puno puta, ali sam uvek bila spremna da ih vidim i znala unapred želju koju bih poželela. Tek kada slučajno vidiš meteor koji pada i gasi se, podsvesno ti ispliva najveća želja i zamisliš u tom trenutku baš to što ti je prvo palo na pamet. I onda shvatim da mi je najveća želja toliko besmislena, da definitivno treba da se okrenem drugim stvarima. Skoro godinu dana bezuspešno ganjam tu želju, ne želeći ni da pomislim da možda nije suđeno, a biće da je baš to u pitanju. Nije nam vreme.