Mi smo žene čudna bića. Nekako uvek želimo ono što ne možemo da imamo, a kada to dobijemo, nije nam više zanimljivo. Ja se ne bih u potpunosti složila sa tim. Ova tvrdnja je možda donekle tačna ako se radi o nekoj bezazlenoj stvari, ali ako se radi o nečemu velikom, onda kada dobijemo to nešto veliko, postajemo borci i čuvari tog blaga. Prosto niko i ništa nam ne može to oduzeti, sve dok to blago ne reši da samo odšeta od nas i ostavi nas slomljene duše i pokidanih snova.
Uvek u životu težimo ka onom najvišem, pa čak i kada dospemo dotle, nekako mislimo da postoji veće i bolje, pa onda jurimo za tim. Svaka žena koja bar malo voli i poštuje sebe, a trebalo bi da sve tako razmišljamo, može potvrditi da za sebe, naravno, uvek želi ono najbolje. A šta kada se pojavi osoba za koju želimo nešto više nego za same sebe? Da li nam je tada dovoljna sitnica da nas učini najsrećnijima na svetu?
Ja verujem da je tako. Zapravo, ne verujem, ja osećam. Konretno se u ovoj situaciji fokusiram na ljubav i osobu muškog pola kojoj želim više i bolje nego samoj sebi. Ja njemu želim da mu na svakom koraku cvetaju ruže, a sebi, ako se pojavi pupoljak samo, dobro je. Ja njemu želim bezuslovnu i neograničenu količinu sreće koja će ga pratiti kroz život. Ja umem da se nosim sa neserećom, očeličila sam se. Sve što njega zaboli, mene zaboli deset puta jače. Sve što njega učini tužnim, mene čini tužnijom. Sve ono što njega ispunjava i čini srećnim, mene čini ispunjenijom i srećnijom.
Težim ka našem zajedništvu. Jurim ka njemu i želim da ga ščepam obema rukama i da ga nikada ne pustim od sebe. Sebična sam, priznajem. Želim svaki njegov pogled, poljubac, dodir, želju samo za sebe. Želim da mi bude jedini i da ja njemu budem jedina. Želim da me voli čitavim bićem i želim da i ja njega volim isto tako, pa čak i duplo. Želim da stvorimo novi život, novo sve.
Ja za nas ne želim da dođe momenat kada ćemo se prezasititi jedno drugog, želim da to bude nemoguće. Želim da zajedno pobijemo činjenicu da sve ogromne, ekstravagantne ljubavi su osuđene na propast, na dno. Ja to nama ne želim.
Šta ako? Večito pitanje, šta ako? Nije bitan nastavak, prosto samo ove dve reči kreću sa crvima sumnje i kada jednom pomisliš na njih, tu je kraj. isprojektuješ sebi u glavi čitave scenarije i onda aktiviraš svoj ženski gen koji te tera da svog muškarca sačuvaš samo za sebe! Obično sledi bumerang. Obično ga tako najlakše odgurneš od sebe i ostaneš sama na podu svoje sobe, sa cigaretom u desnoj i čašom alkohola u levoj ruci, jer shvataš da ti ništa drugo neće pomoći. Umesto da ustaneš i ščepaš svog muškarca, ostaćeš da ležiš na podu i nikada se nećeš pomeriti sa te tačke. Zauvek ćeš ga voleti, jer to smo mi, čudna bića, žene.
J.
No comments:
Post a Comment