Ovih dana se zaista nekako čudno osećam. S obzirom na čudnovatu prirodu ovih emocija koje se ovih dana stvaraju u meni, negde je i logično što se tako osećam. Budući da je u toku ispitni rok, skoro svaki slobodni trenutak koristim za učenje i onda mi se desi da uhvatim sebe kako istu rečenicu iščitavam po hiljaditi put i misli mi odlutaju par godina unazad. Ne znam zbog čega, ali ovih dana često razmišljam o onoj osobi koja sam bila pre par godina.
Negde mi je drago što te osobe više nema, u smislu što zaista primećujem da sam uspela da izbrusim svoju ličnost onako kako sam htela. Naravno, treba tu još brušenja, ali negde sam zadovoljna ovom ličnošću koja sam sada. Često se i nasmejem pri pomisli na one moje čudne stavove klinke koja je želela da promeni čitav svet i često se i setim kuda me je to sve odvelo. Neka sećanja i nisu baš lepa, no, od malena su me upozoravali na dugačak jezik i govorili mi kako će me koštati mnogih prijateljstava. Pa, nisu prijateljstva bila u pitanju, ali uspevala sam da ljude itekako izvedem iz takta. Oduvek sam se služila elokventnošću, to mi je bio kec u rukavu. Dok su na mene kretali drvljem i kamenjem, ja sam se branila rečima i uspevala sam donekle. Možda zato što bi se ljudi obično zbunili kada bih upotrebila neku reč koja se i ne upotrebljava često na našim prostorima, pa bi negde možda i bili zbunjeni ne znajući tačno značenje i onda bi se povlačili.
Često mi padne na pamet i moj položaj u odeljenju u osnovnoj školi, a bogami i u srednjoj. Ne znam odakle sam više želela da pobegnem. U osnovnoj sam imala mali problem koji me je koštao socijalizacije. U najnezgodnije vreme u odrastanju deteta imala sam zdravstveni problem koji me je skoro učinio kompletno antisocijalnom osobom. Na sreću, uspela sam da se iščupam odatle. Imala sam uz sebe prijatelja sve to vreme, a kako me male stvari čine srećnim, to mi je negde i bilo dovoljno. U srednjoj školi sam samo bila među pogrešnim ljudima. Pardon, bilo je par pogrešnih ljudi u mom okruženju koji su me navodili na neke postupke kojima se baš i ne ponosim, ali i dalje stojim iza njih. Tu sam već pronašla neke prijatelje koji su za ceo život, otprilike. Ne viđamo se često, ali kad se vidimo nema kraja priči, a to je jedno bogato prijateljstvo. Zanimljivo je bilo to što smo tada svi nekako drugačije odnose imali sa profesorima, mnogo drugačije nego u osnovnoj školi. Dve ličnosti, potpune suprotnosti, su me naučile kako i šta u životu. Jedna je najbolje biće koje sam ikada upoznala, nežna, iskrena, krhka, potpuno čista duša koja me je vodila kroz najteže periode u školovanju. Druga je sušta suprotnost, a potpuna identičnost meni. Drska, jaka, bez dlake na jeziku, sa hladnim stavom i otvorenim nepokazivanjem emocija, a zapravo previše osećajna žena. Takve smo mi crvenokose, upravo takve. Nekako sada smatram da mi boja kose potpuno odgovara karakteru. Dragi moji neprijatelji, vi koji čekate moj konačni krah, znaćete da sam ga doživela tek onda kada prefarbam ovu crvenu kosu.
Dakle, godinama sam težila ka nečemu i osećam da sam konačno negde i stigla dotle. Sa svim ovim manama i vrlinama, ja zapravo jesam osoba koja sam želela da budem. Naravno, najbitnije na svetu je da čovek konstantno radi na sebi i usavršava sebe na svakom polju u životu i to je negde i logično. Svi težimo ka savršenstvu koje sami stvorimo u svojim glavama.
Ono što se godinama nije menjalo jeste moj stav prema muzici. Muzika je život, prosto ne bih mogla da zamislim svet u tišini. Tokom ovih godina moja ljubav prema muzici bivala je sve jača i jača. Makar se bavila muzikom samo za svoju dušu, kako kažu, neću nikada odustati.Muziku delim na kvalitetnu i nekvalitetnu, a sve ono što je kvalitetno može se naći na mojoj plejlisti.
Ponosna sam na sebe što mi nisu idoli dotična "diva" ili starlete kojih je ovih dana previše u medijima. Ponosna sam na sebe što imam zdravo okruženje koje sam sama sebi stvorila. Ponosna sam na prijatelje koji su uvek tu za mene i za koje sam ja uvek na raspolaganju. Ponosna sam na fakultet koji studiram, jer, da se ne lažemo, nije nimalo lako. Ponosna sam na svoje roditelje, što su izdržali moje buntovničke dane, mada ih nije bilo puno. Ponosna sam na svoju sestru zato što se potajno negde ugleda na mene iako to ne želi da prizna. Ponosna sam na svoju životinju koju čuvam, jer sam i od Žike uspela da stvorim jedno dobroćudno biće. Ponosna sam na svoje uspehe i svoje padove. A što mi je negde najdraže od svega, ponosna sam na to što sam sposobna da oprostim i zavolim ljude koje nisam volela.
Stay tuned,
J.
No comments:
Post a Comment