Baš dugo nisam pisala niti se oglašavala ovde i moram priznati da osećam potrebu da pišem, jer svakako ovo neko čita i osećam grižu savest što odugovlačim ovoliko, a odjednom toliko inspiracije. Ukratko bih da objasnim o čemu se radi. Preselila sam se u Niš i još uvek nisam obezbedila sebi internet, a iskreno da vam kažem, ni ne planiram skoro. Divan je život bez interneta i konstantnog obilaženja društvenih mreža, nekako sam bliže ljudima i sviđa mi se život bez interneta.
O tome ću ujedno i pisati, o iznenađenjima, o budućnosti i o sve čudnijim okolnostima.
Mogu vam ljudi govoriti da ste zreli, ali najdivnije na svetu je kada sami shvatite svoju zrelost i to baš do one mere do koje i treba. Često je ljudima predstavljala problem moja "nezrelost" i nikada nisam dobijala "komplimente" da sam "zrela devojka". Verujte, svesna svoje zrelosti i svoje ličnosti, jedino što želim da sačuvam u sebi je ovaj duh deteta. Prosto ne umem da shvatim klince od 14, 15 godina koji toliko žude da budu starmali, jer ako se dobro sećam, a sećam se, ja sam i tada uživala što sam dete i što sam nezrela. Ima vremena i za zrelost i za ozbiljnost, pa čitav život je pred nama.
Ja ću se uvek truditi da sačuvam ovo dete u sebi, zauvek će mi sitnice činiti život i graditi mi put do onih krupnijih, bitnijih etapa u životu. Jer iskreno verujem u sudbinu i to baš onu koju zamišljam i kojoj se prepuštam.
Često me ovih dana prijatelji porede sa detetom kome daš autić ili lutkicu i njemu se onako ucakle oči i satima se igra, ne obraćajući pažnju na svet oko sebe. Pa, ja sam takva otprilike. I to je ono što ću zauvek čuvati u sebi, sposobnost svoje individue da se raduje malim stvarima.
Težite malim stvarima, iz sitnica se rađaju one krupnije i bitnije, od sitnica su satkane, a osmeh na licu se ne može porediti ni sa čim.
Oduvek sam želela da unapred saznam budućnost. Oduvek sam želela da mogu sa sigurnošću da se oslonim na nešto i da se opustim u uživam u momentu. Od silnih života u budućnosti, neretko se dešava da propustim sadašnjost. Kada se on pojavi, vreme staje, vreme ne postoji. Kada ga nema, vreme teče najsporije na svetu. Magija ne postoji samo za one što ne veruju u nju. Moja magija su njegov osmeh i pogled. Sve na svetu bih dala da taj osmeh sačuvam za čitav život kraj sebe.
Opčinjena budućnošću, raznim sitnicama, njegovim pogledima i osmesima, želim samo da uživam u trenutku i prvi put ne obratim pažnju na budućnost i da proživim sadašnjost maksimalno. To je najmanje što u ovom momentu mogu da priuštim sebi, a vreme za krupne stvari tek dolazi.
Do sledećeg pianja,
J.
