Svest, savest, moral

Puno razmišljam ovih dana, možda i previše o temama o kojima i ne bi baš trebalo da razmišljam. Ali prosto mi nepravda ne da mira. Škorpije su poznate po neiscrpnoj snazi za borbu protiv nepravde. Ovde, pre svega, govorim o jednoj malo drugačijoj vrsti nepravde. Nepravde na koju ne možemo uticati. Univerzumska nepravda. 

Proživiš život, izboriš se sa dve smrtonosne bolesti i neko te prekolje.

Sa dvadeset godina sediš u kafiću sa osobom koju voliš, neko te izvuče napolje i prereže u momentu sve buduće uspehe za koje si predodređen još po rođenju.

Kakva je to pravda da neko ko čini dobro skonča na tako brutalan način, a onaj ko je to uradio nastavi da živi. U zatvoru, daj Bože, ali ipak živi. Nije mu oduzeta jedina svrha postojanja, iako je sebi za pravo dao da je nekom drugom oduzme.

Celog dana iščitavam tekstove po informacionim portalima. Celog dana me prolazi jeza kada pročitam reč "nož", "ubistvo", "ubica", "zaklan"... Iskreno, ja sam kukavica. Ja pokušavam da pobegnem od takvih tekstova, ali koliko god da bežim, toliko neprestano nailazim na šerove tih tekstova i dovoljno je naslov da pročitam i da se naježim cela.

U čitavoj nesreći koja je prouzrokovala ove skupove danas, jedino što mi se čini kao svetla tačka je što veliki broj mojih prijatelja na Fejsbuku deli mišljenje da živimo u zemlji u kojoj nismo sigurni. A još bolje je što svi ti mladi ljudi počinju da se aktiviraju i da zahtevaju promene.

U jednom od ovih tekstova, na portalu "City radija" iz Niša naišla sam na fotografiju sa sloganom po kom sam dala naslov ovom tekstu.

Svest.                                          

Savest.                             

Moral.

Mislila sam da smo narod bez receptora za osećaj svesti, savesti i morala. Izgleda da počinjemo da se budimo. Žalosno je samo što moraju ovakve tragedije da se izdešavaju da bi se narod podigao na noge. Ali, bolje išta nego ništa.

Meni je danas u glavi fotografija Vukove devojke koja jeca za mikrofonom. I ja počinjem da se bojim za čoveka koga volim. Ja počinjem da se bojim za moju porodicu, za sve ljude koje volim.

Moj glas ovde je nečujan. Malo vas će ovo pročitati, a verujem da će pročitati ljudi koje volim. Za vas sam sigurna da znate šta je moral, šta je savest i šta je svest. Nadam se da znate koliko vas sve volim i da ćete se pronaći u ovim redovima.

Poslednji put se oglašavam na ovu temu, prosto iz razloga što mene pisanje smiruje, pa se nadam da ću sama sa sobom biti mirnija ako napišem nešto, ako kažem koliko me povređuje nepravda, u svakom smislu te reči. 

A svima vama koji čitate ovo bih želela da poručim da čuvate one koje volite i da uprkos raznim ponosima i glumljenjima hladnokrvnosti svakog dana pokazujete koliko vam je stalo do ljudi koje volite.

Smrt je samo tren.

J.

Buđenje svesti

Ja sam nečujna jedinka u vrtlogu horora. Vrištaću da biste me čuli!
Najviše na svetu bih volela da nemam temu o kojoj bih pisala. Najviše na svetu bih volela da nemam iskustvenu građu za tekst koji sledi. Najviše na svetu bih volela da mogu da ćutim i ne govorim o tome, ali vreme je da probudimo svest.
Većina vas, čitalaca, će na ovaj  tekst, kao i na sve ostale slične prirode, gledati sa negodovanjem i kroz njih videti samo želju za kojekakvim lajkovima, šerovima, komentarima i to je žalosno. Ovakve tekstove treba posmatrati samo i isključivo kao potrebu mladih da probude svest svojih vršnjaka koji su skrenuli sa puta do te mere da su u stanju da ubiju čoveka.
Klinac, sedamnaest godina, ubica.
Malo stariji klinac, dvadeset godina, ubica.
Motiv ubistva u oba slučaja banalan, prvi je tri i po hiljade dinara, drugi je prek pogled.
Ubistva izvršena na skoro identičan način, prerezanjem vratne arterije i ubodima po telu, u prvom slučaju prebijanjem do te mere da se žrtvi slome rebra i ruke.
Prva žrtva, starija žena, 57 godina, tetka moje majke, moja baba. Živela u kući, sama, porodicu nije imala, osim nas, klinac od sedamnaest godina joj je oduzeo život. Mesec i po dana agonije, neprospavanih noći za moju porodicu dok ga nisu uhapsili.
Druga žrtva, momak, 22 godine, student medicine, nečiji sin, nečiji brat, nečiji momak. Izboden na sred ulice kao životinja. Saučešće porodici.
Ja počinjem da živim u strahu. Ja ne smem da izađem iz kuće. Ja već mesec i po dana pokušavam da umirim svoju porodicu nakon monstuozne tragedije koja nas je zadesila.
Ne volim da pišem o ovim stvarima, previše su lične, ali prosto osećam obavezu da se oglasim po ovom pitanju. U oba slučaja su ubice moji vršnjaci. Je l' ću sutradan da izađem na ulicu sa tri hiljade dinara u džepu i da budem preklana bez razloga?
Ovo što se dešava su strašne stvari. Jedini razlog zbog čega pišem ovo je to što nikome na svetu ne želim da se oseća ovako kako se ja osećam, kako se moja porodica oseća, a najmanje od svega onako kako se porodica Vuka Stoiljkovića oseća.
Moja baba je proživela nešto života, izborila se sa dve teške bolesti i preminula nasilnom smrću.
Vuk nije proživeo ni delić života, bio je predodređen da spašava živote, preminuo je nasilnom smrću.
Prosto si na mestu na kome ne treba da budeš, u pogrešnom trenutku.
Ja ne želim ovakvu budućnost za sebe. Ja ne želim ovakvu budućnost za moju decu, za mog budućeg supruga, za moje roditelje i sestru. Ja ne želim da budem majka koja će svake noći strepeti da li joj neki neiživljeni klinac da prereže vratnu arteriju njenom sinu koga voli najviše na svetu.
Ja želim da nam se probudi svest kao narodu. Ja želim da vas sve pozovem na protest u Nišu, i ne samo u Nišu, već svuda širom ove propale države. Ja želim da ubice budu pravedno kažnjene, bez obzira na to ko je čiji sin, ko je kome deda, ko je kome baba i ko je kome muška ujna ili strina. Ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi.
Žao mi je što imam materijala za ovaj tekst.
Nadam se da će ubice završiti iza rešetaka, a mi, porodice koje su izgubile po jednog svog člana, ćemo se izboriti sa svojom tugom i neizmernom boli, jer nam ništa na svetu neće vratiti naše voljene.
Želim da ovim putem izjavim saučešće porodici Vuka Stoiljkovića. Znam kroz šta prolazite, držite se, iako najgore tek sledi!
J.