Destruktivnost

Previše otrovnih strelica sa raznih strana. Želim da se smejem, želim da posmatram svet kroz pozitivu, ali šta kada je čovek okružen destruktivnim ljudima? Šta onda?

S obzirom na ovu moju preosećajnost, od koje mi je sve više muka, prosto mi je nezamislivo da budem sama na ovom svetu. Moram biti okružena ljudima, okružena prijateljima, ljudima kojima je stalo do mene. Nekada ranije, rekla bih da je previše narcisoidno tražiti da budem voljena. Sada je potpuno drugačije. Nije narcisoidno, već sasvim normalno želeti da budem prihvaćena i voljena baš ovakva kakva jesam.

Ljudi su mi govorili da ću prijatelje naći do fakulteta i da nakon toga nema pravih prijatelja i ja sam slepo verovala u to, da bih došla do situacije gde su me ti "pravi prijatelji" napustili. Kao savršen izgovor uvek se uzimaju slabosti onog drugog i puca se na savest, tu najviše boli.

Čovek je satkan od svojih misli, osobina, postupaka, uspeha, padova i grešaka. U okruženju u kom sam živela prihvataju se samo plusevi. Jedna mana, jedan pad, jedna greška, letiš napolje bez govora. U tom svetu destruktivnih ljudi nema praštanja. 

Žao mi je što sam dobre ljude gurala od sebe i okrenula se ka magnetnom privlačenju destruktivnih. No, ti dobri ljudi su uvek tu. U pola noći će iz drugog grada doći u moj samo da se vidimo i popijemo kafu. U sred ispitnog haosa će meni praviti društvo i slušati moje probleme i zajedno ćemo pronalaziti rešenja. Te ljude najviše cenim.

Ja sam slobodna, ona koja voli da sanjari. Ja volim da pevam, muzika čini mene. Ja imam svoje uspehe, ali i svoje poraze i svoje greške. Konstantna preispitivanja, da li sam ja loš čovek ili sam okružena lošim ljudima? A možda je i nešto treće?

S obzirom na to da uvek iz ljudi čupam ono što je najbolje i onda to veličam, ja želim da verujem da nisam okružena lošim ljudima, svako od njih ima svoje vrline i svoje mane. Takođe, znam da ja nisam loš čovek. Ali, zašto je onda toliko poražavajuća činjenica da pored mojih vrlina, ljudi uporno čupaju moje mane i izdižu ih kao nešto negativno? Da li prosto u životu uvek mora da postoji crno i belo, pa je meni zapalo da budem crno?

Ne volim crne misli. Volim optimizam, pogotovo onaj ničim izazvan, čak i u onim danima kada za optimizam apsolutno nema razloga. Prosto je život satkan od pozitivnih i negativnih vijuga i ja želim da čupam one pozitivne i rado ih se sećam, a da mi one negativne prolaze poput lošeg sna.

I opet, sve je relativno, jer su možda nekome vrline mane, a mane vrline. Vrlina je govoriti o nekome iza leđa, to se ceni. Mana je neiskustvo na ljubavnom planu, i to najveća.

Šta to uporno ljude čini tužnim individuama? Kakvo je ovo okruženje? Zar nije vrlina dobrih ljudi prihvatati druge ljude onakve kakvi jesu? Zbog čega je konstantno potrebna modifikacija ličnosti ne bi li jedan čovek bio prihvaćen u društvu? Da li se konstantno svi pretvaramo u destruktivne ljude zbog destruktivnosti kojom smo okruženi?

Na kraju, sve to pada u vodu. Emocije su ono što nas čini toplim i voljenim bićima, i one nam grade put odnosa sa drugim ljudima. Može milion ljudi videti tvoje vrline i veličati ih, ali ako ta jedna specifična, posebna osoba ne vidi bar jednu, sve jače boli, jače peče i duže traje.

J.