Jedna guska koja nema pojma gde je pošla

Kad bih bila emotivno zadovoljena, verovatno bih manje pisala. Jurim, žurim, okrećem se, ne znam kuda idem. Čuveno svetlo na raju tunela. Čuvena "silver lining" na nebu prepunom oblaka. Puno sam slušala o tome i pokušavala tako da razmišljam. I dalje pojma nemam kuda idem.

Ljudi govore da korene svojih problema treba tražiti u dubini duše. Kod mene nema potrebe tražiti korene, ja ih znam. Napamet ih znam, sve do jednog. Zapravo, samo jedan i postoji. Taj najmanji, a najbitniji deo slagalice koji mi nedostaje.

Živa sam, zdrava, okružena ljudima koji me vole, pa ljudi verovatno misle da sam luda što "stalno kukam".

Nisam luda, dragi ljudi, ja sam sebičnjak, onaj najveći na celom svetu. Ja sam jedna sebična guska kojoj je malo sve to što ima, nego hoće još. Hoće onaj najnedostižniji, a najprivlačniji i najsjajniji plen. U svojoj okolini mogu u izobilju naći gomilu drugih plenova, plenova koje je lako ščepati, kojima je lako upravljati, bez neprospavanih noći i bezbroj prolivenih suza.

Ali ja volim da me boliš. Ja volim da ne spavam noću i da se uvek u gluvo doba setim tebe, pa zamišljam koliko bi nam dobro bilo samo da malo otvoriš te tvoje okice.

Imam čitavu plejlistu "za plakanje".

Jesam li to upravo napisala "za plakanje"? 

Treba me streljati.

Treba me lišiti postojanja.

Ali ne, to ne bi bilo ni humano ni lepo, ja se najviše na svetu bojim smrti, ne možemo mi to uraditi. Moramo smisliti drugi način.

Ja znam jedan način.

Jedan način identičan načinu na koji bih mogla da stignem do zvezda bez ikakve pomoći i bez ikakvog trnja na putu.

Svesno koračam po trnju. I dobro bi bilo da samo koračam. 

Ne, svaki trn me sa uživanjem probode, što po rukama, što po telu, što po grudima.

Ja ovim tražim odgovor. Pitam. Da li je moguće da svesno sebe mentalno povređujemo težeći ka nekim višim ciljevima?

Po prirodi sam jako ambiciozna, nikada se nisam zadovoljavala ovozemaljskim. Zato je i moja ljubav univerzumska i da bih došla do njega treba dosegnuti do univerzuma.

Ja pred sobom ne vidim ni "svetlo na kraju tunela" ni "silver lining" ni delić slagalice koji mi toliko nedostaje.

Ja pred sobom vidim neizmernu količinu trnja i kao i svaki tvrdoglavi sebičnjak najsebičnije na svetu koračam ka mom univerzumu, ka našem univerzumu.

Gde se sada nalazim? Nemam pojma.

Kuda trenutno idem? Nemam pojma.

Ali znam ko je moj cilj i ključ sreće. Ti.

J.

Untitled

 Prelistavajući postove na blogu primetih da jedna od mojih priča, na koju sam najviše ponosna, nije objavljena ovde, pa rekoh, evo, da ispravim grešku.

Bila je to mala kafeterija na periferiji San Franciska. Bila je i prilično zavučena, ali je sam ambijent nekako bio kućni. Zidovi su bili ispunjeni fotografijama raznih ličnosti iz sveta muzike i umetnosti uopšte. Uvek bi se čuli neki lagani zvuci dobrog džeza ili čak divne note sa klavira. Imali su sve vrste kafa, prosto bi gosti mogli sami da izaberu kakav ukus kafe žele i to bi dobili. Sintija, koja je i držala lokal, je bila jedina konobarica i jedino je ona umela da napravi te kafe posle kojih bi se ljudi neprestano vraćali po još. 

Džejn je bila crvenokosa, visoka devojka, sa jako lepim crtama lica. Oči boje kestena su bile krupne i uvek bi isijavale nekom toplinom i ljubavlju. Bila je sanjar čitavog svog života. Godinama je prolazila pored ove kafeterije i iako je bila ljubitelj kafe, nekako je uvek bila u žurbi i ne bi imala vremena da svrati i popije kafu. Tog novembarskog jutra je iz nekog razloga sat vremena ranije krenula na posao, pa je imala vremena da svrati i popije jednu kafu. 

"Kakvu kafu želite?", pitala ju je Sintija, nasmejana kao i uvek.

"Hm. Donećete mi običnu jaku kafu.", odgovorila je Džejn.

"Dušo, ja ne pravim obične kafe. To sam isto rekla onom mladiću tamo, kada je zatražio "običnu jaku kafu".", reče pokazujući na visokog muškarca, braon kratke kose koji je sedeo za stolom do prozora, "Ali, tačno znam koja je kafa za vas tako neodlučne, dobićeš je odmah."

Džejn je zbunjeno posmatrala čoveka koji je ispijao kafu čitajući novine. Zraci sunca koji su mu padali preko lica joj nisu dozvoljavali da ga lepo sagleda, ali je bez obzira na to osetila nešto čudno u stomaku. Osetila je onu njenu poznatu "psihičku mučninu". Tako nešto nije osetila još od kada je upoznala Ronija, svog supruga, a ni tada nije bilo ovog inteziteta. Bilo je nešto u tom čoveku što ju je strašno privlačilo, nešto tako poznato i tako daleko, ali nije uspela da dokuči šta. Njenu zagledanost je prekinula Sintija koja joj je donela kafu. Džejn obrati pažnju na divnu šoljicu i komad ratluka na tacni. Bilo je tako divno servirano da je poželela da odmah proba kafu. Gledajući i dalje u čoveka kraj prozora, ispila je prvi gutljaj kafe. Džejn je bila oduševljena! U životu nije probala takvu kafu! Toliko joj se svidela, da je obećala sebi da će svakog dana ranije krenuti na posao ne bi li svratila i popila ovu savršenu kafu. Nekako je imala osećaj da bi joj ova kafa svaki dan učinila savršenim.

Bilo je nešto čudno u čoveku koji je sedeo kraj prozora. Nešto što Džejn nije mogla da objasni. Kada je ispila kafu, pogledala je na sat. Čas joj je počinjao za petnaest minuta, morala je da požuri do škole ako je želela da zadrži svoj posao. Obukla je kaput, stavila torbu na rame i noseći u rukama novčanik i fasciklu sa pregledanim testovima požurila do šanka ne bi li platila Sintiji najdivniju kafu ikada. Sintija joj se zahvalila na poseti, a Džejn joj je obećala da će je svakog jutra viđati tu jer je bila oduševljena kafom. Okrenuvši se u žurbi udarila je u nešto živo i testovi joj se rasuše po podu. Počela je da ih sakuplja shvativši da već mnogo kasni. Odjednom joj se oči susretoše sa dobro poznatim parom braon očiju.

"Oduvek si bila tako nespretna.", reče dobro poznati muški glas.

Džejn je bila zbunjena. Uspravila se i gledala u njegove oči. Pokušala je da izgovori nešto, ali su je opet glasnice izdale. Jezik joj se svezao i jedino što je mogla je da gleda u njegove oči i seti se svega što su prošli zajedno.

"Džejn, nismo se videli deset godina, lepo bi bilo bar zdravo da kažeš.", zadirkivao ju je Frenk. Dobro je znao šta joj se dešava. I on je osećao leptire u stomaku, ali mu je nekako bilo lakše da funkcioniše sa tim osećajem. 

"Frenk? Pa je li ovo moguće? Otkud ti ovde? Kako? Šta?", izgovorila je Džejn u sekundi. "Jao, kasnim, pa kako ću sada!?", razmišljala je naglas, ne želeći da potisne u sebi sreću zbog susreta sa Frenkom.

"Nisam znao da škole rade i subotom, ali ako baš toliko žuriš, naškrabaj mi na ovom papiriću broj telefona, lepo bi bilo da se čujemo nekad.", rekao je Frenk.

Džejn je tek sada bila zbunjena. Nemoguće da je bila subota danas, pa ne bi ona krenula na posao da je subota, škole ne rade subotom. 

"Ne rade škole subotom, ne zadirkuj me! Danas je petak.", reče Džejn škrabajući broj telefona na papiriću koji joj je Frenk pružio, iako ga je dobro poznavala i znala da je on nikada neće nazvati. 

"Ne mogu da se ne ubacim, izvinite što prisluškujem, ali, dušo, danas jeste subota.", reče Sintija noseći dve kafe na poslužavniku i pokazujući Džejn na kalendar na zidu. 

"Oh.", uzdahnu Džejn. 

"Hajde ovamo, oboje, sedite ovde pored prozora, ovim kafama vas ja častim, zovu se "Lovedoves", vidim da ste stari prijatelji.", reče Sintija i povede Frenka i Džejn do stola.

"Pa, lepo bi bilo da popijemo ove kafe, ipak je prošlo deset godina.", reče Frenk.

"Lepo bi bilo da smo bili samo prijatelji, dobri, stari prijatelji.", reče Džejn.

"Ne bi. Znaš i sama da nijedno od nas dvoje nije imalo tu vrstu emocija.", uzvrati Frenk.

"Znam.", reče Džejn, "Ali isto tako znam i da iz nekog razloga nikada jedno drugom nismo bili ništa, a uvek smo bili sve."

Primetila je burmu na njegovoj ruci, sijala se na suncu.

"Oženjen si?", pitala ga je.

"Da.", odgovorio je Frenk, "Nema još uvek ni godinu dana, ali već imamo bebu, pa je brak nekako došao zato što je tako moralo. Imaš li ti nekoga?"

"Mhm.", klimnu glavom Džejn, očiju punih suza. "Već šest godina, ali nemamo dece, nekako nam ne polazi za rukom, ali je sve u redu, proverili smo, zaista ne znam u čemu je problem." 

Brbljala je pokušavajući da ne zaplače, dok je Frenk ne prekinu.

"I dalje brbljaš kada si nervozna. Volim to kod tebe.", rekao je.

"Znaš, ovo meni jako teško pada. Nakon deset godina sam te videla, Frenk. Deset godina je prošlo, nijedan poziv, nijedna poruka, nijedno pismo. Obećao si. Obećao si da ćeš biti tu.", reče i glas joj puče dok su joj suze klizile niz obraze. 

Frenk joj obrisa suzu prstom.

"Ne plači. Nije valjda da ne možeš da se suzdržiš ni nakon ovako puno vremena?", pitao ju je pokušavajući da deluje hladno iako se u sebi kidao i borio sa emocijama.

"Naravno da ne mogu!", viknula je. "Otišao si! Otišao si, a obećao si da ćeš mi bar pisati ako ništa drugo. A mogao si da ostaneš, mogli smo da budemo srećni. Otišao si na fakultet, pobogu, ne u rat! Imao si uslova i da mi pišeš i da me zoveš, a ti nisi radio ništa. Nikada te nije ni bilo briga, je l' da? E, pa mene jeste! Ja tebe jebeno i dalje volim!"

Dok je plakala i tresla se, on joj priđe i zagrli je. Stegao ju je tako jako. Nikada se nije tako osećala u zagrljaju svog supruga. Iako je volela Ronija na svoj način, Frenk je bio ljubav njenog života, to je bila ljubav jača od bilo koje druge i jedino što joj je u ovom trenutku prolazilo kroz glavu bilo je da pobegne negde sa Frenkom. Nije razmišljala više ni o Roniju ni o njegovo supruzi, niti o njihovom detetu. Želela je samo Frenka za sebe.

Frenk ustade, udalji se od nje i pogleda je u oči. Iz njegovog oka je krenula suza. Okrenu se i izađe iz kafeterije. Ponovo je bila ostavljena. Ovog puta bez ikakvog obećanja, bez ikakve nade. Hladne, netaknute kafe su stajale na stočiću. Džejn zapali cigaretu gledajući uplakana kroz prozor. Frenk je seo u automobil i odvezao se negde. Ovaj osećaj joj je bio tako dobro poznat, nikada ga nije zaboravila. Suze su joj lile niz obraze i nije se ni trudila da ih zaustavi.

"Dušo, želiš li neku drugu kafu? Neki čaj? Ova se već ohladila.", pitala ju je Sintija.

Nemo je odmahnula glavom. I dalje je gledala kroz prozor. Kako bi koji dim iz cigarete uvukla u pluća tako je osećala da joj se srce raspada na komade. Ovo je bilo previše za nju. U jednom trenutku joj zapišta mobilni. Dobila je poruku sa nepoznatog broja. U poruci je pisalo:

"I nakon dvadeset godina i nakon trideset godina i kada budemo imali po devedest i sto godina, ja ću tebe voleti, Džejn. Velike ljubavi su proklete, ali želim da znaš jedno. Šta god da se desi, ja tebe volim i to niko ne može da ti oduzme. Frenk"

Džejn spusti telefon na sto. Palila je cigaretu za cigaretom i plakala. Celog dana je sedela u kafeteriji. S vremena na vreme, Sintija bi joj prišla i pitala je treba li joj šta. Ona bi samo odmahivala glavom. Roni ju je zvao bezbroj puta, nije se javljala. Taj novembarski dan je pamtila čitavog života.

J.

Drugi deo priče