Рекли су – не плачи, не сањај, пробуди
се!
Пробудим се. Понекад.
У цик зоре те осетим.
Потиснем те.
Неизговорене речи попут малих, црних стрела
бирају најситније нерве у које ће се најболније забити.
Сетим те се.
У огледалу једино твој лик видим.
Чекам прве зраке да те обришу.
Запитам се.
Јесмо ли пробали баш све?
Нема нас. Никада нас није ни било.
Склопим очи.
Видим.
Брзо их отворим док ми мисли не одлутају предалеко.
Умишљам ножеве који ми секу душу.
Нема душе, душа је мит.
Заспим. Понекад.
Недостајеш. Стално.
Ј.
