Moram da priznam da mi pisanje prilično nedostaje. U toku ovih mesec dana od poslednjeg pisanja sam nekoliko puta pomislila da bi super bilo da napišem i ostavim ovde neki post, ali me je nedostatak internet konekcije omeo u tome. U suštini, konačno sam se domogla interneta i konačno uživam u kuckanju po blogu.
Ljudi su puni predrasuda i slabo čitaju moje postove, tj. čak ni ne priznaju da ih čitaju, već pročitaju i ne odreaguju iz čiste ljubomore, verujem. Ali dobijam komentare svakako, pa zarad tih komentara vredi pisati po koji redak mojih skromnih razmišljanja.
Mesec dana prepunih obaveza, učenje, nerviranje, učenje, nerviranje, eto, tako prolazi život prosečnog studenta u Srbiji. Prosto te toliko izmuči i umori savršeno konstituisan obrazovni sistem da kad konačno uđeš u stan jedino imaš želju da povraćaš, legneš u krevet i nikada više ne ustaneš. Ili bar dok te alarm ne iscima onako pošteno, nakon konstantnog pritiskanja "snooze!" tastera. Onda ustaneš i ponovo kreće mrcvarenje.
Primetićete da često u pisanju koristim sociolektizme, a i dijalektizme, ali to je sve zarad dočaravanja situacije i ako nije književno, ne znači da je nepravilno. Jezik treba izučavati i razumeti, zato su zluradi komentari sa konotacijom: "Pogle! Ova studira srpski, a padeži ne zna!" nakon upotrebljenog kolokvijalnog govora meni lično presmešni!
No, ne bih se više bavila tim stvarima, ovaj postić neka jednostavno bude najava jedne pričice u skorije vreme, pošto sam prilično inspirisana, verujem da ću je ukoliko sutra objaviti.
Ljubim vas!
J.
No comments:
Post a Comment