For in dreams, we enter a world that's entirely our own.

U ovoj eri interneta i socijalnih mreža, začudi me kada na nekoj od njih pročitam nešto što me inspiriše. U pauzi između čitanja bajki i dekliniranja imenica na staroslovenskom jeziku, otvorih Twitter i pročitah jednu jako zanimljivu konstataciju koja mi je razotkrila tajne mog već višednevnog emotivnog mučenja. 

Tvit je glasio ovako: "Kada bi ON znao koliko mu je dobro u mojoj mašti, ne bi se odvajao od mene." 

I ovo već počinje da me plaši, onako prilično. Kao da večeras ove socijalne mreže pokušavaju neku poruku da mi pošalju. Otvorim Facebook, kad tamo još jedna rečenica koja me gađa potpuno identično kao prethodna, ako ne i više.

"I desire things that will destroy me in the end." (Sylvia Plath)

U čitavom ovom haosu spremanja ispita, neobjašnjive nervoze, neprekidnog iščitavanja stručnih tekstova i dekliniranja imenica i konjugiranja glagola, provuče se i ovaj moj emotivni krah, onako me fino žigne i podseti na ono što pokušavam već mesecima da potisnem. 

Ja sam sanjar, volim svoje snove i težim da ih ostvarim. Ja maštam, tako divno maštam. I možda je to zapravo ključ svega. Ja ne želim da svoje emocije predam nekome zato što eto tako bi bilo logično. Sa ovih dvadeset godina nikada nisam bila u vezi niti osetila ljubav i onda je kao logično da se prepustim prvom koji naiđe.
Ne, nije logično. Moja shvatanja govore nešto potpuno drugo. Biću sama do četrdesete ako tako treba i ako se tada pojavi neko za koga osetim da treba da mu predam emocije, onda će tako i biti. Što naravno nije moj sluča, jer sam sigurna da će mnogo pre naići neko vredan moga voljenja. 

U ovom čudnom životnom haosu, ja i dalje na prvo mesto stavljam ljubav. I upravo se oko ljubavi sve vrti. Onda kada osetim da sam voljena, mojim uspesima nema kraja. Onda kada osetim da nisam, tu se ambicioznost pretvara u pesimizam i tada samo želim da sve prođe. Kakvo sam ja to biće kada me jedino ljubav pokreće?

Meni je žao što nemam neki drugi motiv u životu, što ne posmatram svet realno.

Ali to sam ja. U mom rečniku, reč "realno" ne postoji. U mom rečniku je najbitnija reč "san" i trudiću se svaki da ostvarim. 

Do tada, živeću u ovom divnom svetu, izatkanom mojim snovima i željama. Čekaću te svakog jutra na terasi, sa šoljom kafe u ruci. Dolazićeš svaki put do mene i ljubićeš me kao da me ljubiš prvi put. Jer, ništa se ne dešava slučajno...

J.