Uvek mi je naslov bio problem, nikada nisam znala kako da nazovem svoje tekstove. Dešavalo se ili da mi padne na pamet nešto mnogo kul ili nešto mnogo glupo, ali svakako iskoristim sve što mi padne na pamet. Enivej, iako niko ne želi da komentariše, meni piše ovamo koliko puta je post otvoren, onaj o the bitch je preko 50 puta, pa sve i da je vas petoro samo pročitalo, super je i drago mi je. Hvala vam najlepše, ali slobodno i ostavlajte komentare, neće vam otpasti prsti. Ustvari, ne morate da komentarišete, samo čitajte.
Možda ja nisam skapirala poentu bloga, ali meni se sviđa da ga koristim da pišem kad god mi padne na pamet i da to delim sa svetom, jer se zalažem za, pre svega, zdravo razmišljanje i to je ono što ovim i želim da propagiram.
Ono što mi ovih dana bode oči su licemerje i potreba određenih ljudi da se bave tuđim životima. Nisam se nadala da ću naići na tako nešto, mada sam bila svesna postojanja dotičnih "divnih" osobina. Logično je da se ne nadam da ću na svojoj koži osetiti tako nešto i onda kada mi se desi tresne me onako fino po sred čela, pa mi treba neko vreme da se vratim u normalu i skontam kako je sve to deo života i kako se kroz sve to mora proći. Ja recimo ne razumem te potrebe za bavljenje tuđim životom. Pa ja sa ovim svojim jedva na kraj izlazim, još bi mi falilo i tuđim da se bavim. Jedino obrazloženje za tako nešto mi dođe da ti ljudi prosto vode neke dosadne živote i nemaju čime da se zanimaju. Ali i dalje moj mozak ne može da percipira poentu čitave te situacije.
Ovih dana sam se dosta i sa licemerjem susretala. Znala sam ja da to postoji i nailazila na takve stvari u životu, naravno, ali kada od osobe od koje najmanje očekuješ osetiš licemerje koje te bukvalno peče po koži i očima i ne možeš da zaustaviš suze, onda je to grozno. Baš je onako grozno i izvlači iz čoveka potpunu indiferentnost prema situaciji, jer se drugačije, jelte, ni ne može protiv takvih kreatura. No, evo, ovim pisanjem sam želela da zatvorim sebi čitavu priču o razočarenjima, jer sam vrlo brzo shvatila da je to ono što mi je trenutno u životu najmanje potrebno i da imam mnogo ozbiljnijih problema sa kojima treba da se suočim. Ako se ti ljudi ne zapitaju kako je meni, zašto bih se ja zapitala kako je njima? Što meni kaže moja Tea: "Kad god ti je tako u životu, samo zamisli mene kako kažem: "Ma, boli me kurac." i sve će lakše da ti bude!" A stvarno i jeste tako.
Ono čemu se sada posvećujem najviše jesu nauke ove koje izučavam i koje nisu nimalo lake, ali me onaj krajnji cilj koji imam u glavi tera da se izborim sa svim ovim preprekama. Toliko sam se okrenula naukama da sam zaboravila šta to beše ljubav. Da, odmah se setim one pesme divne: "Podseti meeeee, šta to bjeeeeešeeee ljuuuubav!" Eto, ja sve kroz pesmu posmatram. Meni je čitav život muzika.
I ono što bih za kraj napisala jeste da sam sigurna da ste primetili da pišem ne baš tako izbrušenim jezikom, što se kosi sa mojom budućom profesijom, jelte, ali prosto želim da što više približim svoja razmišljanja čitaocima, tj. vama, pa se zato ne "izbacujem s termini". I to bi otprilike bilo to. Rekla bih. Pozdravljam vas uz ovu kafu koju ispijam i uz divnu teoriju književnosti koju ću nastaviti da iščitavam sada kad završim ovaj tekst. Stay tuned.
xoxo, J.
No comments:
Post a Comment