Meca Dobrić

Skoro nedelju dana nisam pisala. Nije da nemam inspiracije, nego je ispitni rok, pa kao učim. Nije kao, stvarno učim i stvarno se trudim da budem uspešnija nego u prošlom roku, ali mnogo mi je veliki problem što se meni uopšte ne sviđa ovaj fakultet. Neću da studiram književnost, hoću da studiram srpski jezik i lingvistiku i sve što nije književnost. Volim ja da čitam, volim. Volim i da pišem, da se primetiti. Ali nekako mi je naporno studiranje književnosti. Najgora grupa za srpski jezik i književnost je u Nišu jer se ovde sve svodi samo na književnost, književnost i književnost. 

Neću da razmišljam o tome. Razmišljaću o divnosti proleća ovog jer mi je divno što konačno može po čitavu noć da se bude napolju i da bude lepo svim ljudima! I volim to sunce preko dana. I volim jednog dečka. Zapravo, ne volim ga, jer je to neralno s obzirom na vremenski period moje zaljubljenosti, ali da sam se zaljubila, jesam i to previše. E, ono što meni nije jasno i što svake noći pokušavam sebi da objasnim je zašto se ja, pobogu, toliko vezujem i toliko tragično doživljavam tu zaljubljenost kada je situacija i više nego jasna. Trenutno, koliko god da ja njega želim, toliko on mene ne želi. I tu nema dalje priče, nije potrebno, reči su suvišne. I zašto se ja toliko i dalje mučim? I zašto ja i dalje negde duboko u srcu imam osećaj neki toliko pozitivan? I zašto ja i dalje produbljujem ovu zaljubljenost kada svrhe očigledno nema? Zato što je on jedan divan dečak. Zato što je on jedan meca dobrić i zato što je nemoguće da se čovek ne zaljubi u takvo jedno stvorenjce. Moj svet čini ljubav, pa zato i pišem o tome toliko i zato ovoliko mesta na blogu ostavljam samo za ljubav. Jer, kako god stvari stajale i koliko god jasna situacija bila, niko nikada ne može da mi oduzme ovaj divan osećaj zaljubljenosti i ove divne leptire iz stomaka. I to je ono što cenim. A i to što me inspiriše i podstiče da budem bolja. Ja znam da on nije čovek mog života, ali mislim da je moj delić duše iz prošlog života u njemu i da me zato sve moguće sile vuku ka njemu i teraju me da budem ovoliko zaljubljena. Toliko zaljubljena da se u njegovom prisustvu ispogubim i da ne umem ni rečenicu da sklopim. Da, prilično čudno za ovako pričljivu osobu. 

A ono što još više volim je to što mi uvek na pola teksta padne na pamet kako da ga nazovem i obično bude mnogo kul. E sada nije kul, nego je patetično zato što se tako i osećam. 

Do sledećeg pisanja,

xoxo, J.