Ponekad se stvarno osećam kao da ne pripadam ovom svetu. Kao da je u mojoj koži zapravo neka izgubljena duša koja vapi za slobodom. A ponekad se osećam toliko delom ovog sveta, da to ume i da mi zasmeta. Izgleda da sam vrlo nesigurna u sebe, u svet oko mene same, u sve ovo što me okružuje. Ko sam ja? Gde sam ja? Zašto sam ovde? Obično se tinejdžerima na početku puberteta pojave ova pitanja u glavi, pa na njih dobiju odgovore do kraja tog čuvenog puberteta. Ja sam punoletna, a odgovre još uvek nemam. Čak sam još više zbunjena i izgubljena u realnosti. Izgleda da sam dugo bila pod staklenim zvonom.
Šta se meni zapravo dešava? Jesam li ja to zbunjena svim ovim stvarima koje se odvijaju oko mene? Imam divnu porodicu, divne prijatelje. Ljudi oko mene su stvarno ljudi vredni bilo kakvih žrtvi u bilo koje doba dana i noći. Svako od njih je na svoj način poseban, dobar i neiskvaren i da sam birala svoje prijatelje, ne bih ovako izabrala. Ovo su ljudi koji su izabrali i pronašli mene. A šta su oni to pronašli u meni? Možda im se dopada to što sam sva tako detinjasta i nezrela, možda misle da je kul što se tako ponašam. Ali to je zapravo istina, ja jesam jedno veliko dete i jedna nezrela devojka. Navikla sam da oko mene sve bude ružičasto, sve onako kako sam ja zamislila. A svesna sam da ništa nije tako i da nikada neće biti. Možda sam sebična, ali ono što ja zapravo želim se meni nikada neće dogoditi. Za ostvarenje svih mojih želja potrebne su filmske situacije, kojih nema u stvarnom životu. Da, ja izgleda živim u filmu.
I nije lepo u ovom mom filmu. Sve više počinje da liči na dramu sa tragičnim krajem, a želim da samo bude hepi ending, ništa više. Možda sam ja u stvari toliko zrela, a da ljudi to ne primećuju. S obzirom na sve ono kroz šta sam prošla... Bolesti, padovi, odbijanja, odbacivanja. Možda je to razlog moje nervoze i mojih ishitrenih, bezobraznih i sebičnih odluka. Zato sam i postala sebična, zato što konačno želim nešto za sebe.
Ljubav. Imam je. Osećam ljubav. Prema porodici. Prema prijateljima. Prema dečku. Biiip. Nemam dečka. Zašto? Zato što, kao što rekoh, meni su potrebne filmske situacije da bih uopšte doprla do nekoga ko mi se sviđa, a kamoli bila sa njim u vezi. Uvek mi se dopadne neko ko je tako blizu, tu, pored mene, a opet tako daleko na tom nekom drugom, uzvišenijem nivou. Bez obzira na sve, ja volim da volim. I uvek ću biti zaljubljena, koliko god ti momci bili pogrešni, koliko god ja bila preambiciozna u tom pogledu, koliko god ja budem birala pogrešne. Već sam se pomirila sa time, za mene nema ljubavi i to je u redu. Ja sam jedna zaljubljena duša i uvek ću biti, iako nikada neću realizovati tu neku svoju ljubav.
Sa svojih osamnaest godina, ja dolazim do zaključka da sam predugo bila zarobljena u svojoj sobi. Da sam predugo bila izolovana od realnosti. Čijom krivicom? Nema krivca, prosto su stvari bile takve kakve jesu. Ja sam pesimistična, mrgud. Jesam. Ne želim to da budem, želim da budem optimistična, srećna, ali ne mogu. Sa ovakvom situacijom oko sebe, ne mogu. Jednostavno previše značaja dajem ljubavi, tom nekom divnom stvorenju koje bi trebalo da je pored mene. A njega nema. Nije baš jednostavno pomiriti se sa činjenicom da njega neće ni biti. Zato sam takva, grozna. No, verovatno mi treba vremena dok se ne vratim u normalu, nabacim osmeh na lice i bez obzira na sve zasmejem se onako jako, iz duše.
