Svest, savest, moral

Puno razmišljam ovih dana, možda i previše o temama o kojima i ne bi baš trebalo da razmišljam. Ali prosto mi nepravda ne da mira. Škorpije su poznate po neiscrpnoj snazi za borbu protiv nepravde. Ovde, pre svega, govorim o jednoj malo drugačijoj vrsti nepravde. Nepravde na koju ne možemo uticati. Univerzumska nepravda. 

Proživiš život, izboriš se sa dve smrtonosne bolesti i neko te prekolje.

Sa dvadeset godina sediš u kafiću sa osobom koju voliš, neko te izvuče napolje i prereže u momentu sve buduće uspehe za koje si predodređen još po rođenju.

Kakva je to pravda da neko ko čini dobro skonča na tako brutalan način, a onaj ko je to uradio nastavi da živi. U zatvoru, daj Bože, ali ipak živi. Nije mu oduzeta jedina svrha postojanja, iako je sebi za pravo dao da je nekom drugom oduzme.

Celog dana iščitavam tekstove po informacionim portalima. Celog dana me prolazi jeza kada pročitam reč "nož", "ubistvo", "ubica", "zaklan"... Iskreno, ja sam kukavica. Ja pokušavam da pobegnem od takvih tekstova, ali koliko god da bežim, toliko neprestano nailazim na šerove tih tekstova i dovoljno je naslov da pročitam i da se naježim cela.

U čitavoj nesreći koja je prouzrokovala ove skupove danas, jedino što mi se čini kao svetla tačka je što veliki broj mojih prijatelja na Fejsbuku deli mišljenje da živimo u zemlji u kojoj nismo sigurni. A još bolje je što svi ti mladi ljudi počinju da se aktiviraju i da zahtevaju promene.

U jednom od ovih tekstova, na portalu "City radija" iz Niša naišla sam na fotografiju sa sloganom po kom sam dala naslov ovom tekstu.

Svest.                                          

Savest.                             

Moral.

Mislila sam da smo narod bez receptora za osećaj svesti, savesti i morala. Izgleda da počinjemo da se budimo. Žalosno je samo što moraju ovakve tragedije da se izdešavaju da bi se narod podigao na noge. Ali, bolje išta nego ništa.

Meni je danas u glavi fotografija Vukove devojke koja jeca za mikrofonom. I ja počinjem da se bojim za čoveka koga volim. Ja počinjem da se bojim za moju porodicu, za sve ljude koje volim.

Moj glas ovde je nečujan. Malo vas će ovo pročitati, a verujem da će pročitati ljudi koje volim. Za vas sam sigurna da znate šta je moral, šta je savest i šta je svest. Nadam se da znate koliko vas sve volim i da ćete se pronaći u ovim redovima.

Poslednji put se oglašavam na ovu temu, prosto iz razloga što mene pisanje smiruje, pa se nadam da ću sama sa sobom biti mirnija ako napišem nešto, ako kažem koliko me povređuje nepravda, u svakom smislu te reči. 

A svima vama koji čitate ovo bih želela da poručim da čuvate one koje volite i da uprkos raznim ponosima i glumljenjima hladnokrvnosti svakog dana pokazujete koliko vam je stalo do ljudi koje volite.

Smrt je samo tren.

J.