Buđenje svesti

Ja sam nečujna jedinka u vrtlogu horora. Vrištaću da biste me čuli!
Najviše na svetu bih volela da nemam temu o kojoj bih pisala. Najviše na svetu bih volela da nemam iskustvenu građu za tekst koji sledi. Najviše na svetu bih volela da mogu da ćutim i ne govorim o tome, ali vreme je da probudimo svest.
Većina vas, čitalaca, će na ovaj  tekst, kao i na sve ostale slične prirode, gledati sa negodovanjem i kroz njih videti samo želju za kojekakvim lajkovima, šerovima, komentarima i to je žalosno. Ovakve tekstove treba posmatrati samo i isključivo kao potrebu mladih da probude svest svojih vršnjaka koji su skrenuli sa puta do te mere da su u stanju da ubiju čoveka.
Klinac, sedamnaest godina, ubica.
Malo stariji klinac, dvadeset godina, ubica.
Motiv ubistva u oba slučaja banalan, prvi je tri i po hiljade dinara, drugi je prek pogled.
Ubistva izvršena na skoro identičan način, prerezanjem vratne arterije i ubodima po telu, u prvom slučaju prebijanjem do te mere da se žrtvi slome rebra i ruke.
Prva žrtva, starija žena, 57 godina, tetka moje majke, moja baba. Živela u kući, sama, porodicu nije imala, osim nas, klinac od sedamnaest godina joj je oduzeo život. Mesec i po dana agonije, neprospavanih noći za moju porodicu dok ga nisu uhapsili.
Druga žrtva, momak, 22 godine, student medicine, nečiji sin, nečiji brat, nečiji momak. Izboden na sred ulice kao životinja. Saučešće porodici.
Ja počinjem da živim u strahu. Ja ne smem da izađem iz kuće. Ja već mesec i po dana pokušavam da umirim svoju porodicu nakon monstuozne tragedije koja nas je zadesila.
Ne volim da pišem o ovim stvarima, previše su lične, ali prosto osećam obavezu da se oglasim po ovom pitanju. U oba slučaja su ubice moji vršnjaci. Je l' ću sutradan da izađem na ulicu sa tri hiljade dinara u džepu i da budem preklana bez razloga?
Ovo što se dešava su strašne stvari. Jedini razlog zbog čega pišem ovo je to što nikome na svetu ne želim da se oseća ovako kako se ja osećam, kako se moja porodica oseća, a najmanje od svega onako kako se porodica Vuka Stoiljkovića oseća.
Moja baba je proživela nešto života, izborila se sa dve teške bolesti i preminula nasilnom smrću.
Vuk nije proživeo ni delić života, bio je predodređen da spašava živote, preminuo je nasilnom smrću.
Prosto si na mestu na kome ne treba da budeš, u pogrešnom trenutku.
Ja ne želim ovakvu budućnost za sebe. Ja ne želim ovakvu budućnost za moju decu, za mog budućeg supruga, za moje roditelje i sestru. Ja ne želim da budem majka koja će svake noći strepeti da li joj neki neiživljeni klinac da prereže vratnu arteriju njenom sinu koga voli najviše na svetu.
Ja želim da nam se probudi svest kao narodu. Ja želim da vas sve pozovem na protest u Nišu, i ne samo u Nišu, već svuda širom ove propale države. Ja želim da ubice budu pravedno kažnjene, bez obzira na to ko je čiji sin, ko je kome deda, ko je kome baba i ko je kome muška ujna ili strina. Ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi.
Žao mi je što imam materijala za ovaj tekst.
Nadam se da će ubice završiti iza rešetaka, a mi, porodice koje su izgubile po jednog svog člana, ćemo se izboriti sa svojom tugom i neizmernom boli, jer nam ništa na svetu neće vratiti naše voljene.
Želim da ovim putem izjavim saučešće porodici Vuka Stoiljkovića. Znam kroz šta prolazite, držite se, iako najgore tek sledi!
J.