Sladak život

Kada se ovako razlete misli po glavi poput nekog roja valja ih skupiti na jedno mesto i malo prisrediti. Knjige mi mogu stajati svuda, po čitavom stolu, po čitavoj kući, rasporedim ih da im ne znam reda, ali kada su mi tako misli bez reda pobacane po mozgu, volim da ih prisredim, da napravim kakvu hijerarhiju ukoliko je moguće i složim ih kako mislim da treba.

Pisanjem lečim sebe, moje razbacane misli, moje nedoumice, moje nesigurnosti.

Malo sam se počela pitati gde i kako živim. Ne, ne radi se o klišeu, radi se o razmišljanjima jedne dvadesetogodišnjakinje koja je na prekratnici u životu i koja stalno sebi recituje "Put kojim se ređe ide". Zbog čega ovo baš sa tom pesmom upoređujem? Iz vrlo prostog razloga, takva mi je priroda, želim tamo gde niko nije prošao, želim baš to što niko nije uradio, želim da uspem. U državi gde te u korenu seku, teško je izboriti se, morate priznati. Studiranje se svelo prosto na ljubav prema jeziku, a od čega ću živeti, nije bitno sve dok imam moje reči. Reči mi niko ne može oduzeti.

I uvek kada krenem da slažem misli, izgubim se, no ovog puta me je na generalno sređivanje naveo tekst koji sam napisala pre nešto više od godinu dana. Tada sam prvi put videla destruktivnost i upoznala se sa tim opakim stilom života. Tada sam napisala tekst koji se baš tako zove, možete i to pročitati. Poenta je da sam od tada sve češće počela da srećem destruktivnost. Moje skromno mišljenje je da sredina stvara destruktivne ljude. Ljudi više nisu u stanju da negativnu energiju, agresiju usmere na nešto konstruktivno. Pre svega, nešto konstruktivno za njih same, što će se kasnije reflektovati i na sredinu i društvo. Zar ne bi bilo lakše živeti tako?

U Srbiji je hrabrost misliti pozitivno.

U ovom činu odrastanja zaista mi nije bilo žao što nisam bila u pravu i što se sve desilo baš onako kako mi je majka govorila da će biti. Baš sve, osim jedne stvari. Strašno sam verovala u ljude, a kao odgovor na to dobila sam šamar realnosti. Šamar da je malo ljudi koji ostaju, na koje se uvek možeš osloniti. I mene, nekoga ko bezuslovno pruža sve ono što ima i nema, boli što je majka i kada je to govorila bila u pravu.

Sebe smatram osobom koja je izvan svog vremena, osobom koja u glavi ima mnogo više godina nego što je to zaista tako, prosto su takve okolnosti bile. Prođeš kroz mali milion stresova i na kraju ti se sve zabiberi nezaimslivom tragedijom, prosto moraš da odrasteš, moraš da razmišljaš kao da imaš daleko više godina.

I bez obzira na ova životna iskušenja o kojima sam pisala, ja ću zauvek ostati sanjar. Zauvek ću verovati da me čeka svetla budućnost, da me čeka čovek koji me voli, da me čeka uspešna karijera i sladak život.

U svakom slučaju, pijem kafu bez šećera, život mi mora biti sladak.