Pisalo mi se

Noćas bih da pišem.
Noćas bih napisala najduži stih na svetu,
stih bez kraja.
No kako nisam stvorena za poeziju, vratiću se na siguran teren, na moju sigurnu prozu. Neki tužni događaji iz mene izvuku neke divne stvari, valjda smo mi ljudi tako programirani. Svako ima svoj put kojim će proći kroz stres, a ja to činim kroz pisanje.
Rekli bi ljudi da nema potrebe za tugovanjima. Slažem se apsolutno.
Danima mi već nešto ne da mira. Ne umem da opišem taj osećaj, prosto neki nemir i neki strah. Zbog čega? Ne bih znala.
A znam najbolje na svetu. Poricanje je nekako najefikasnije oružje, je l' da? Kad nešto poričeš kao da se nije ni desilo. Pa tako ja poričem ljubav, kao da se nije ni desila.
Ona slatka klinkica, Helena, koja govori o ljubavi je najpametnije dete na ovoj planeti. Tako malo godina, a govori kao da je prošla kroz sito i rešeto u životu. Tačnije opise ljubavi ja nikada nisam čula.
I opet, zbog čega se ja toliko vezujem za ljubav? Postoji li ovde neki tekst u kom se nisam dotakla ljubavi. Mislim da ne postoji. Ja sam oduvek bila osećajna, ja volim da volim i volim da budem voljena. Moja mana je to što kada zavolim, zavolim čitavim bićem. Najčešće pogrešnog.
To što trenutno nemam ono što najviše na svetu želim tumačim samo i jedino kao pripremu za nešto još bolje što sledi.
Optimista sam, takva mi priroda.