Jedna guska koja nema pojma gde je pošla

Kad bih bila emotivno zadovoljena, verovatno bih manje pisala. Jurim, žurim, okrećem se, ne znam kuda idem. Čuveno svetlo na raju tunela. Čuvena "silver lining" na nebu prepunom oblaka. Puno sam slušala o tome i pokušavala tako da razmišljam. I dalje pojma nemam kuda idem.

Ljudi govore da korene svojih problema treba tražiti u dubini duše. Kod mene nema potrebe tražiti korene, ja ih znam. Napamet ih znam, sve do jednog. Zapravo, samo jedan i postoji. Taj najmanji, a najbitniji deo slagalice koji mi nedostaje.

Živa sam, zdrava, okružena ljudima koji me vole, pa ljudi verovatno misle da sam luda što "stalno kukam".

Nisam luda, dragi ljudi, ja sam sebičnjak, onaj najveći na celom svetu. Ja sam jedna sebična guska kojoj je malo sve to što ima, nego hoće još. Hoće onaj najnedostižniji, a najprivlačniji i najsjajniji plen. U svojoj okolini mogu u izobilju naći gomilu drugih plenova, plenova koje je lako ščepati, kojima je lako upravljati, bez neprospavanih noći i bezbroj prolivenih suza.

Ali ja volim da me boliš. Ja volim da ne spavam noću i da se uvek u gluvo doba setim tebe, pa zamišljam koliko bi nam dobro bilo samo da malo otvoriš te tvoje okice.

Imam čitavu plejlistu "za plakanje".

Jesam li to upravo napisala "za plakanje"? 

Treba me streljati.

Treba me lišiti postojanja.

Ali ne, to ne bi bilo ni humano ni lepo, ja se najviše na svetu bojim smrti, ne možemo mi to uraditi. Moramo smisliti drugi način.

Ja znam jedan način.

Jedan način identičan načinu na koji bih mogla da stignem do zvezda bez ikakve pomoći i bez ikakvog trnja na putu.

Svesno koračam po trnju. I dobro bi bilo da samo koračam. 

Ne, svaki trn me sa uživanjem probode, što po rukama, što po telu, što po grudima.

Ja ovim tražim odgovor. Pitam. Da li je moguće da svesno sebe mentalno povređujemo težeći ka nekim višim ciljevima?

Po prirodi sam jako ambiciozna, nikada se nisam zadovoljavala ovozemaljskim. Zato je i moja ljubav univerzumska i da bih došla do njega treba dosegnuti do univerzuma.

Ja pred sobom ne vidim ni "svetlo na kraju tunela" ni "silver lining" ni delić slagalice koji mi toliko nedostaje.

Ja pred sobom vidim neizmernu količinu trnja i kao i svaki tvrdoglavi sebičnjak najsebičnije na svetu koračam ka mom univerzumu, ka našem univerzumu.

Gde se sada nalazim? Nemam pojma.

Kuda trenutno idem? Nemam pojma.

Ali znam ko je moj cilj i ključ sreće. Ti.

J.